Srđan Miljević
Moja mama ne govori ružne reči. Tog dana spustila je slušalicu sivog fiksnog telefona s okruglim brojčanikom i rekla: Jebem ti život, poč’o rat!
Voleo sam da na sivom fiksnom telefonu s okruglim brojčanikom okrenem devet, okrenem pet, čujem tačno vreme, pa uskladim na satu iznad trpezarijskog stola.
Pet i pet. Mamine klompe tutnje hodnikom ka Noni i njenoj satelitskoj. Naši nas samo lažu. Istrčavam na hodnik i vičem: Vidi šta mi radi ribica! Jebala te ona sad, tutnji u hodniku, tutnji mi u glavi. Ne znam tačno šta je rat, ali mora biti strašno čim mama ovoliko psuje.
Za stolom ispod sata s kazaljkama na malo više od pet i pet baba je mesila štrudlu od maka. Nedeljom se uvek mesi ćutke, očas posla. Testa su ti laka, nema recepta, moraš da osetiš. ‘Vako ’vako ’vako, i, vidiš, kad je ’vako, onda je dobro. Gledao sam tužno u bakine testaste ruke jer mi je mama opsovala ribicu, iako znam da nije htela. Ali, rekla je: Jebote! kad je počeo rat, a moja mama ne govori ružne reči.
Nona s drugog me voli ko prava baka, a samo nam je komšinica. Mama kaže da je tako jer nema nikoga, baba kaže da se gospođa Nona celog života pravila važna pa je zato ostala sama. Svi je vole zbog te satelitske, ja je volim i bez toga. Deda ima babu, baba ima dedu, mama ima mene, a ja nemam nikog. Isto ko gospođa Nona, a ne pravim se važan. Kad pitam mamu da mi rodi brata ili sestru ona se rasplače. Ne volim kad je tužna, pa kažem da može i neki kućni ljubimac. Deda misli da su životinje za štalu, bolje da odmah izbijem tu glupost iz glave. Mama da sam još mali. Nije lako brinuti o živom stvoru. Odrasli u svemu vide brigu. Ljubimac treba da se ljubi, a ne da te brine. Samo mu ime kaže, ali neeeee, ko je ovde stariji, rekla sam i neću da ponavljam… Čiča-miča i gotova priča.
A onda je Nona s drugog smislila da mi kupi ribicu s privremenim boravkom kod nje, na drugom. Plakao sam jer ribica nije pravi ljubimac dok me Nona nije uverila da je Klara samo moja. Bilo mi je sumnjivo što joj je dala takvo ime, iako Klara zvuči otmenije od moje Zorice, dobro, znam. Pristao sam da imam ribicu Klaru na privremenom boravku kod None s drugog. Doneće mi je čim deda popusti. Onda sam plakao od sreće, a baba je rekla: Samo plači, manje ćeš pišati, ali nije dobro biti cmizdrav.
Iako nisam znao šta se radi s ribicom, obilazio sam je svakodnevno. Pevušio joj, obećavao da ćemo uskoro biti zajedno, živeće u prostranom akvarijumu s kamenim dvorcem i mnogo ukrasnih biljaka, a ne u tegli od ajvara. Sad mora da se strpi. Kažu da svi moramo.
Pitao sam babu, dok se pekla štrudla s makom, što ljudi ratuju. Sila boga ne moli. A šta to znači, bako? To što si čuo. Ali ne razumem to što sam čuo. Ne razumem ni ja, ali je tako.
U šest i trideset šest nisam odneo Noni vruću štrudlu jer nije bila u stanu, već u kolima hitne pomoći. Tad sam naučio da se kaže infarkt a ne infrakt. Dok sam se popela ona se iskrivila, jadnica, jebeš mi sve ako se izvuče, govorila je moja mama, koja nikad ne koristi ružne reči. Osim kad je rat.
Naredne nedelje, mnogo pre pet i pet, deca u parku viču: Hoćeš da se igramo rata? A kako se to igra? Prvo ubijem ja tebe, onda ubiješ ti mene. Ne igra mi se.
Gledam u kesu sa vrućom štrudlom za moju Nonu s drugog. Razmišljam kako mrtvi jedu. Nek se zasladi duša, kaže baba. Pozdravi mi Klaru, znam da je s tobom, šapućem Noninom grobu jer mi je mama zabranila da plačem za ribom u tegli usred rata. Zapečaćen stan. Ne sme niko da uđe, shvati. Neću da shvatim. Rat je glup. Nonu je sigurno zabolelo srce od tuge za jadnim narodom. Tako je govorila. Mene boli srce jer sam dečak bez ribice.
Moja mama ne govori ružne reči sve dok je ne uhvati strah. Ovih dana mama mnogo psuje.
Srđan Miljević
Srđan Miljević (1985.) diplomirani je filolog opšte književnosti i teorije književnosti i master menadžer u kulturi. Angažovan je na projektima u oblasti ljudskih prava i pomirenja. Njegove priče nagrađivane su na regionalnim konkursima u Zagrebu, Banja Luci, Beogradu, Nišu… Priča „Ja, dželat“ nagrađena je drugom nagradom na Festivalu europske kratke priče 2017. Na projektu Write the Change bio je mentor kreativnog pisanja mladima iz regiona. Prvu zbirku kratkih priča „Svima nam je prvi put“ objavljuje 2019. godine. Živi i radi u Beogradu.
ažurirano: 24/02/23
