Dragana Ranđelović
Postojala je mogućnost da će se ovo putovanje završiti teškom depresijom, očajem i osećanjem duboke bede. Možda čak i suzama. Petar je to dobro znao. Predviđao je nepogrešivo svoja psihička stanja i čekao da se razviju u njemu do tačke bespovratka, a onda je govorio sebi kako je sve to prolazno i kako ga takva iskustva zapravo leče. I on je zaista verovao u to.
Verovao je da je sa svakim novim iskustvom tuge postajao sve snažnije srećan. I da je sa svakom suzom isplakao po parče lične tuge koju je nosio u sebi kao crni soc od kafe ulepljen na zidovima šolje od belog arkopala.
Petar je bio fotograf. Radio je za nekoliko novina, mada je zapravo bio slobodnjak. Teško je bilo drugačije objasniti rad čoveka koji nikome ne polaže račune i ne dolazi na posao čak ni kada mu prete otkazom. Imao je nekoliko čudnih osobina i bio je vrlo ćudljiv. Kolege su ga smatrale neobičnom figurom, mada mora se reći da su ga smatrali folirantom. Verovali su da jedan mlad čovek, a takav je na ovim prostorima svako ko je tek prešao 35, niije proživeo dovoljno gorčine u životu da bi bio ćutljiv, neodgovoran i uvek mrzovoljan.
A Petar nije bio ništa od toga, iako jeste ličio na sve te matore mrzovoljce. On je jednostavno živeo tako da nikome ne polaže račune. Radio je kad želi i kada mu treba. Slušao je samo sebe, pa i to ne uvek. Pio je mnogo i to skoro svakoga dana, da bi mesece takvog skoro svakodnevnog opijanja jednostavno zamenio apstinencijom koja je bila gora od opijanja.
Često bi se zatvarao u kući i spavao, ili bi se trudio da danima ne izađe iz stana ukoliko ne mora da nešto kupi. Tek kasnije, možda i nakon nekoliko nedelja tišine i bezvoljnosti, ustao bi iz kreveta ali tada manijačno istrčavši iz stana, odlazio bi negde i na po nekoliko dana, kao da stan u kojem je upravo bio sadrži u sebi otrov besmisla koji je sam ispuštao nekoliko nedelja ranije. Među ljudima bio je nesiguran i slab. Nije umeo da se ponaša, pa je često ćutao. Kada bi mu se obratili, mrmljao bi nešto u bradu, a onda bi se okrenuo ne pogledavši nikoga.
Što se tiče fotografisanja, on je to radio isključivo zbog sebe. Ukoliko bi nešto i pritom zaradio, bio bi to čist ćar. Fotografisanje je bila njegova opsesija, skoro pa drugi život koji je živeo. Naime, u trenucima apstinencije od alkohola, kada bi se trgao iz početne letargije, sedao bi u autobuse ili vozove, tražio stara napuštena sela i daleke gradove kako bi fotografisao. Imao je u sebi neku zlu i pokvarenu krv koja je tražila da ide što dalje, da se nikada ne smiri i da ne pronađe ni trun zadovoljstva ukoliko ne uradi ono što želi.
Verovao je da je sve to počelo nakon što je, jedva dve godine nakon što je položila muža, Petrovog oca, u zajedničku grobnicu, umrla majka. Otpratio je kolonu do groblja, onda nazad i ćuteći otpešačio do železničke stanice. U prolazu, krajičkom oka, nije mogao odoleti a da se ne zaigra pogledom u odrazu napuknutog prozora napuštene kuće koja se nalazila pored stanice.
Vratio se toga dana kući, sam, otključavši vrata sada sasvim praznog stana. Dugo je sedeo na stolici u trpezariji boreći se da u mislima povrati makar jedan tren zveckanja kašika u tanjiru ili smeha nakon ručka koji su sve troje upravo završili. Posmatrao je zidove kuhinje namašćene dugogodišnjim kuvanjem i sto i stolice izlizane od upotrebe. Osetio je prisustvo svojih roditelja tog trenutka. Nije mogao prihvatiti činjenicu da ih više nema. Osećao ih je tu, u zidovima, na stolicama na kojima su sedeli, nad sudoperom dok su prali suđe.
Shvatio je, suvišno bi bilo reći ne bez osećaja tuge u grudima, da je njegov stan, ma koliko bio čist, nov i očuvan, bio potpuno nalik toj praznoj zgradi koju je upravo video na stanici. Mogao je videti prvu pukotinu na zidu ispred njega, baš kao i u napuštenim kućama na jugu Srbije. To odsustvo ljudi u njima dovodilo je do ubrzanog propadanja. Njihovi zidovi i pre vremena raspadali su se, a porodice čiji je život odzvanjao od tih zidova, ostale su šuplje. Baš poput nekakve betonske ljušture.
I tada je počeo fotografisati stare kuće. U svakoj napuštenoj zgradi, kući ili lokalu video je priče koje stoje iza njih. Odvijale su se u njegovoj glavi kao nekakav film, bez početka i reda. Dešavalo se to uglavnom bez njegovog svesnog uplitanja. Niti je on zamišljao priče i porodice, niti je sve to želeo. Ali svaki put kada je prolazio pored prazne zgrade, ona kao da bi se sama otvarala pred njegovim očima, pričajući mu i šapućući sve tajne koje je u sebi krila. Bilo je to kao da mu se poverava, njemu jedinom svedoku, jedinom koga ta priča zapravo i zanima. Kuće su se pred njim otvarale same, jedva čekajući, bolno i tužno pričajući svoje male istorije, delove neke više istorije i istine koju bez početka i kraja odmotava život.
I on ih je sa zadovoljstvom prigrlio. Smatrao ih je svedocima prošlosti, osećao priče koje stoje u njoj, duboko urezane u njihove zidove i temelje. Smatrao je da nema snažnije priče od one koju je u svom najjačem nagonu stvorila porodica, preplićući svoje intimne strahove, događaje i misli sa kolektivnom pričom čitave zajednice. I te priče ređale su se jedna uz drugu, preko ili čak i kroz ostale, lepeći se za zidove kuće u kojoj je porodica živela, sloj po sloj. I sada je on te slojeve skidao, otkrivajući svaki od njih kao dokument i neku duboku tajnu koju ne može svako da zna.
Nakon što je video sve što je mogao u rodnom selu svoga oca na jugu Srbije, želeo je više. Želeo je da vidi kuće koje je svojom strašnom vilicom ujeo rat. Tako se obreo i u ovom gradu. Obišao je stari deo ovog magičnog grada, grada u kojem iz džamije ulaziš u sinagogu. Slikao je, reda radi, fasade austrougarskih arhitekata, kamen na amamu starog age i vidikovac sa kojeg se vidi mirna reka kako seče grad. Prodaće ove fotografije, to je bilo sigurno. Neki mladi fotograf radovao bi se ovom ulovu. Za Petra ovo je bio najveći poraz koji je mogao doživeti u sopstvenoj umetničkoj duši.
Vraćao se tramvajem oborene glave. Bio je razočaran pred onim što je upravo promicalo pred njegovim očima. Razočaran čovek jer pred njegovim očima nema ruševina. Jer ga niko ne izbegava, niko se na njega ne ljuti. Niko se ne uznemirava pred njegovim aparatom. U njegovom objektivu ogledaju se ptice, nebo, oblaci i deca. Niko ga ne tera i ovde nema duhova.
Ne, on nije želeo da život ponovo teče kroz ove zidove. Želeo je opet tu bol, tu narušenu fasadu kroz koju je prošao geler i te raspuknute prozore iza kojih gledaju prazne oči uplašene dece. On je želeo neku svoju katarzu, a svet oko njega činio je sve da je ne doživi. Ljudi su, očigledno bez ustručavanja, nastavili da žive i on je, sada uskraćen za očaj koji je želeo da fotografiše, osećao ništa drugo do bes.
A opet, kajao se zbog svog besa. Osetio je koliko je u svom nagonu da sve fotografiše bio sebičan. Znao je da se iza tih nekadanjih rupa kriju prave drame. Tu su morali živeti ljudi, čitave porodice, deca i najveća nesreća koju su u svojim životima imali. Zamišljao je njihove krike i uzdahe u trenucima kada su se bojali za sopstveni život. U tami stana u kojem mesecima nema struje srce uplašene dece kuca kao stari sat. Osećao je miris zaprške iz zidova kuhinja tih stanova, mogao je dodirivati tepih kupljen u robnoj kući i videti, baš jasno videti, braon tapete na kojima je naprskano sitno cveće. I znao je da neki od njih iz tih stanova nisu mogli izaći. I da su čekali da sve prođe. Samo da sve prođe.
Izašao je iz tramvaja i ponovo uzeo fotoaparat u ruke. Zumirao je zidove visokih zgrada i slikao te nekadašnje rupe. Pokušao da ih dohvati prstima. Milovao u sebi, osećajući pod jagodicama njihove hrapave ivice. Bojao se sopstvenog besa i razočarenja. Bojao se da je iza njega onaj ljudski strah da je sve ovo već video kao i da se sve može ponovo videti.
Igra sa aparatom uspela je i on zapade u onaj svoj prepoznatljivi trans. Uronio je duboko iza zidova zgrade koje u stajale ispred njega, sve dublje ponirući u sopstvenu prošlost. Prolazio je pogledom kroz beton i malter, onda presecao žice armature i izranjao u ustajali vazduh dnevne sobe, trpezarije ili predsoblja sa kaputima i jaknama prebačenim preko ivice vrata plakara.
Znao je dobro kako svi oni izgledaju, bio je to i život kakav je živeo u svojoj imaginaciji već toliko godina i pred kojim je doživljavao samo bol. A on je voleo tu bol.
U malenoj sobi, sa velikim Miki Mausom na vratima dečjeg ormana, majka baca kockicu i broji do polja koje joj je namenjeno. Otac joj se smeje, govoreći kako sigurno vara. Oboje se smeju kako je ova igra prosta, a toliko je vole. Posmatra ih dečak zamišljen.
„Petre, tvoj je red!“, viknula je majka.
Bacio je kockicu na talon. Nije se mogao setiti koji je broj dobio niti ko je u igri pobedio. Osetio je hladnoću i tamu. Nakon što je spakovao igru, nije više bilo ničeg. Granata je pogodila zid stana u kojem su se nalazili. Gusti dim i prašina podigli su se iznad njihovih glava i kada se spustio, nije bilo ničeg. Ni tišine. Samo praznina. Poput betonske ljušture.
Dragana Ranđelović
Dragana Ranđelović rođena je 1979. godine u Ćupriji. Završila je diplomske i master studije na Filološkom fakultetu u Beogradu, odsek srpska književnost i jezik sa opštom književnošću. Pored stručnih tekstova iz oblasti književne kritike i metodike nastave, piše i pesme za decu za časopis Gorocvet.
Njene priče našle su se u elektronskim časopisima, u književnom časopisu Koraci kao i zbirkama Beležnica, Kako sam ubio ljubav, Crte i reze 5 i Nušićijada. Živi i radi kao profesor srpskog jezika u Despotovcu.
Kontakt: draganasrp@gmail.com
ažurirano: 04/02/20
