Jovana Matevska Atanasova
Od jednog pakovanja jaja živela je naša petočlana porodica sedam dana u nedelji. Ranije, kada je reč stečaj postajala kapitalan pojam, a državno vlasništvo prelazilo u privatno, to pakovanje potrošio bih za manje od sat vremena, gađajući zgradu u kojoj sam zarađivao za hleb. Ali i pre nego što je nastupila tranzicija bogati proteinski obroci kojima smo mi, oštećeni radnici, častili fabričku fasadu pretvorili su se u rafale.
Učio sam decu da se ne plaše granata, jer koliko god da ostane nagomilane zlobe u ljudskom umu, priroda je jača i osvetoljubiva, ostrvljena da naplati ono što joj je bespravno oduzeto. Svakako da nisam koristio ovako opširne i nadrealne definicije za objašnjenja mozgićima koje usmerava strah kao najjača dečija lokomotiva.
„Najbrža ptica na svetu, a ujedno i najveća, na indijanskom poznata i kao poglavica Gvozdeni kljun, ponovo se prejela pasulja. Fijuuuu, iju fuf“, čujem nadletanje bombardera i u taktu pripovedanja, iz pozadine puštam metronom i odbrojavam. „…Prepunila je stomak i bum!“, odjekuje moja precizna sinhronizacija s bombom. Animiram mališane koji bukvalno padaju od smeha dok uz slabašni dah sveće i njenu senku na zidu prstima i njihovim dvojnicima pravim figure. A zid se trese i pada malter, zjapi rupa u vratima koja se ukazala posle zemljotresa. Snežana me gleda s onim pobedonosnim ženskim izrazom sveznanja, koji je vekovima brkan s veštičarenjem. Slagao sam je da sam rupu sanirao, a u stvari na brzinu sam je zakrpio da bih imao vremena da na miru odgledam utakmicu Zvezda ˗Partizan. Bio je to legendaran derbi i nije postojala rupa na zidu koja bi me naterala da ga propustim. Barem sam tada tako razmišljao.
I naši ručkovi postali su porno-pasuljarski. Gola voda. Ispražnjeni kao klistir. Svakodnevica nam je godišnja ravnodnevnica. Sunce izlazi i zalazi u isto vreme. Ptice selice ne lete na jug. I bube grade svoja skloništa. Sred dima od granata i kiše od mitraljeza živi se spokojno. Hladne glave i s hladnim oružjem pod jastukom. Rastu i ljubičice, klijaju po rovovima, raduju oči snajperista. I mi se navikavamo da gledamo u mraku. Čovek razvija svoje sposobnosti kada se nađe pritešnjen u slepoj ulici. Otpor i druge fizičke nepoznate više nisu samo merne jedinice zato što nalaze primenu i kada nema struje.
Snežana dobija porođajne bolove. Dok avioni otvaraju utrobe i njena se otvara. Jedna rađa život, druga smrt. Pod svetlom, zahvaljujući agregatu koji održava bolnicu u životu upoznao sam novi par očiju. I peti put se zaljubio. Četvrti put postajem otac.
Nismo znali da je Snežana trudna. Za vreme rata samo je seks ostao besplatan, da nas malo podigne iz blata. I, eto, u drugačijim uslovima, u drugoj prilici, mi bismo se radovali prinovi, našoj Božjoj ulozi, jer postajemo tvorci jednog nevinog bića, čistote same. Ali daleko od mojih sarkastičnih primedbi, rat je našao načina da nas nagradi. Iskupljivao se…
Moj uništeni ponos prostire se po stolu, ogleda se u šerpi sa izjedenim listovima sarme od vinove loze punjene pirinčem. Pirinač je obavezna namirnica u periodu ratnog stanja. I njegova vrednost vrtoglavo skače. Ne uspevam da ih prehranim. Njihova tužna lica i zavijanje u stomačićima bole me više od bilansa žrtava. Skrupuli su u ratu skupi. Osećam se prazan kao da sam ih pobio. Umirem sa svakim zamišljenim zalogajem koji gutaju, padaju u san misleći na hranu da bi manje gladovali. Ja i Snežana visimo. Visimo kao odrana koža na skeletu za proučavanje anatomije. Anja, najmanja, najosetljivija je. Ostavlja flašicu sa skuvanom pirinčanom vodom. Ja podupirem glavu rukama, zamišljam kako će mi otpasti od olovnih briga o kojima sam ranije čitao samo u žutoj štampi. Danas, one su iskočile sa štamparskih mašina i preimenovale se u moju, u našu svakodnevicu.
„Evo tatice, za Ivana.“, ostavlja je i moje već pocepano srce puca kao šarplaninski kesten ili valandovski nar. Krvarim ispod bele potkošulje koja vonja na vlagu, znoj i vazduh pun baruta. Detinjstvo i mladost slivaju mi se u jedan izvor i tamo tinjaju, buše stene sve dok ne udare u gejzir. Ili zaboravljenu granatu.
Period tranzicije mi je zavezao ruke. Ranije su one bridele, izmučene, obešene pored tela kao dve neuhranjene grančice. Rat ih je izmoždio, naučio da se dižu jedino u samoodbrani da bi zaklonile glavu ili poslužile kao obruč da stegnu decu u jednom zagrljaju dok leđa prave zaklon od najezde bombardera. A taj zaklon je curio, prokišnjavao, nije bio bezbedan za majušne glave i njihovo preživljavanje.„Poginuo Persi. Pravda je zadovoljena, barem za Stojiljkoviće.“, govori Željko, najstariji, o nastavniku iz gimnazije svojevremeno optuženom za vezu s maloletnicom kojoj je predavao.
„Psst!“, grdi ga Snežana, kori zbog poganog jezika i jalovih misli. „Ne govori ružno o mrtvima!“. Оčima ga upozorava, gledajući u Anju i Marka. Oni nemo i sugestivno gledaju u svog učitelja i Marko prevali preko usana.
„A šta su to mrtvi? Ljudi sa neba? Baba i deda? I Silvija? I Halid? I mače Osna?“, nabraja na prstiće. „Jesu li oblaci tvrdi? Hoće li izdržati i mene, ako hoću da ih posetim?“, pokislo, kiselo se gledamo ja i Snežana. Tema smrti je razorna. Najviše nas pogađa. Ona je naša bomba.
**
Šetnja mi budi čula. Proleće ne miriše isto. I ne znam da li će se posle ove ’99. vratiti miris bagrema i lipa u cvatu. Vojne uniforme preplavljuju grad. Slogani niču na svakom posteru u gradu. Krećem ka fabrici gde sam nekada provodio isto onoliko vremena budan, koliko i kod kuće. U džepu iznošenog kaputa dodirivao sam debelo uže, kolebao se, premišljao sa svakim korakom, vagao i posledice i gubitke i dobitke. Ima li razumnijeg čoveka od onog koji sa svešću ratuje, ne dozvoljava da njegove posrebrene moždane ćelije oksidiraju, kada suočen sa neminovnim neuspehom planira sopstvenu propast? Koračao sam ulicom sa iznošenim identitetom, nesposoban da odgajam rosni cvet koji cveta kada otvorim dlan. On posle godina nebrige prekriva fasade divljim korenjem i oštećenim pupoljcima. Ja sam bio biljka koja je rasla u pogrešno vreme.
Da ih ostavim bez zaštite nad glavom dok bombe zvižde naokolo i bez priča o poglavici Gvozdenom kljunu i pasulju? Snežana je slušala te priče, moći će posthumno da ih prepričava deci. Ali, je li isto pričanje i prepričavanje? Narator i očevidac? Imaju li istu moć nad slušaocem originalne sage?
Stižem na ćošak, pred nekadašnju menzu. Malo je zaklonjena, između dva ugla. Za poslednji izdah treba mi baš to. Mir. Lim korišćen kao streha izjeden je i polomljen. Jedna gvozdena šipka koja ga je pridržavala štrči, kao poručena da zaljuja moje telo skromne visine. Približavam se slepoj uličici. Grafiti nisu neuobičajena pojava od kad je fabrika zatvorena. Služe kao crtaće table za dokazivanje aforističara bez pravih kvalifikacija.
Trljam oči. Da li ja to haluciniram? Snežana je našla način da me presretne u intimnim mislima? „Ne govori ružno o mrtvima.” Pomalja se natpis crvenom bojom, izgleda kao da je nedavno ispisan. Svež je. Zid je napukao, a boja se još nije oljuštila.
Snežana mi izlazi pred oči. Hoće li svi ćutati? Od straha i sramote da kažu nešto ružno o meni? Hoću li posle smrti postati svetac? Hoće li me kanonizovati u svojim razgovorima? Mene, čoveka koji se ogrešio zbog siromaštva, koji se zatekao u koloseku ratova i nemoći da spase svoju porodicu od bede, da ih izvede kao jarebica svoje mlade, na pravi put?
Telo mi je u grču, suprotstavlja se tim mislima. Sve ćelije rade kao mašine da bi me sprečile da zategnem uže. I ono deluje u saglasju s njima, kao neposlušna protivteža. Kida se. Nisam sposoban ni sebi život da oduzmem. Sve radi protiv mene.
Čujem motor aviona kako bruji i približava se. Uši su mi postale osetljive na najrazorniju buku za ljudski sluh. Mogu da čujem i krckanje pilotske kabine i čelik kako se zagreva pre nego što bude ispušten na zemlju. Čujem i vriske, psovke, plač beba, gušenje betona, smrvljene uspomene, zgrade nasleđene od pradedova, začetke bremena koje izobličava moderna nuklearna fizika.
Gubim svest. Trenutak je dovoljan da moja odluka postane konačna. Došao sam s namerom da sebi oduzmem život, a već kraj sebe vidim grešnog Persija, zavedenog devičanskom oštroumnošću, kako mi pruža ruku i podmuklo se smeška u znak dobrodošlice. Tama narušava ambijent, grafit se drobi u paramparčad neobrađenog šljunka, osećam kako i moje telo prati akciju nežive prirode. Šta sam u stvari ja? Materijal izrađen od dve suprotstavljene komponente? U glavi se još kratko motaju Snežana i naše potomstvo, dok se iz ruševina cedi poslednja kap krvi koja se spaja sa crvenom bojom grafita. Pomišljam na krov koji prokišnjava i Snežanu kako grize usne da ništa ne bi izustila kad se rat završi. Neće reći ništa ružno o meni. Ne sada kad sam mrtav.
Prevod: Irena Šentevska
Jovana Matevska Atanasova
Jovana Matevska Atanasova, rođena 16.6.1991. godine u Bitoli, makedonska je spisateljica i autorka kratkih priča. Po zanimanju je diplomirana psihološkinja. Godine 2015. objavljuje prvi roman, "Tambovski snegovi". Njen roman "Pisma u biblioteci" iz 2016. objavljen je i u digitalnom formatu. Priče su joj 2015. i 2016. godine nagrađene na konkursu Nove Makedonije za kratku priču. Dobila je nagradu za najbolju priču na konkursu Živko Čingo 2020. godine. Priprema za objavljivanje zbirku priča "Gladomorje – psihopatologija jednog društva".
Facebook: jovana.matevska
ažurirano: 21/09/21
