Bojan Krivokapić
Svakog jutra zaliva đardin iza kuće. Iza namaknutih škura čujem njene korake, teške potpetice kojima uznemirava blistavu svežinu jutra, njene drske pokrete. Svakog jutra ona remeti mir početka novog dana. Znam da zna da sam iza škura, da spavam. Zaliva đardin i kad za tim nema potrebe.
Ja nemam đardin. Imam samo polovinu velike tarace koja gleda na belu zgradu Zavoda i koja nije moja. Svakog jutra kad izađem s velikom šoljom kafe, u uskim gaćicama, uposlenici te institucije me gledaju. Gledaju moje duge vitke noge, moje uske gaćice. Neki me kasnije možda zamišljaju. Ne razmišljam o tome. Svakog jutra uposlenici na stepeništu Zavoda piju kafu i puše. Ponekad i ja pušim, iako retko. Taraca je pregrađena niskom žicom po kojoj se raspuzao ladolež. Ladolež je jednostavna puzavica, njegovi cvetovi su lepi, ali nekako uobičajeni. Gledajući ga shvatam da zapravo nemam nikakav stav spram te biljke. Ipak ga redovno zalivam. Svoj ladolež redovno zaliva i ona, moja suseda, iako, za razliku od mene, ona ima punu taracu cveća: sukulenti, kaktusi, puzavice, mali grmovi, mala stabla. Dok gumenim crevom prilazi saksijama, na donjoj usni joj je zalepljena cigareta. Njen sivi dim stapa se sa sedim vlasima tršave kose. U tom trenutku moja suseda sva posivi, posivi joj i pogled. Dobro jutro, kažem. Ona samo klimne glavom ni ne pogledavši me.
U ovom stanu živim već tri godine. Prvi sprat delimo ona i ja, u prizemlju su dva kafića, a iznad nas još dva stana. Buka iz kafića zna biti nesnosna, ali tu smo nemoćni. Za vrelih letnjih noći, kad im se radno vreme završi, kafići zatvore svoja vrata i navuku zavese. Tu nastupa naš prećutni dogovor da je sve u redu. Onda pojačaju muziku, Nedelja i svi ste tu, sve podseća na sreću, ili Ona plače, on je nežno ljubi, za njih dvoje više sreće nema. Ako me umor nije potpuno savladao, nekad i ja počnem da pevušim, a nekad zapevam na sav glas. Nekad usnim sa stihovima na usnama. Znam sve te pesme, neke i volim. Dok traje zvanično radno vreme kafića iz zvučnika rominja neka druga muzika, bezlična. Tad nam se usne ne miču.
Ovi su opet divljali, kažem susedi sutradan ujutru. Ona samo klimne glavom i otpuhne dim. Njeni slepljeni podočnjaci, kombinacija nespavanja i tableta za spavanje, i njen ugašeni pogled. Znam te poglede, srećem ih svakodnevno, sudaram se s njima dok idem prema uskim, vekovima starim kalama i malim trgovima, dok s pučine navire toplina. Nekad zastanem kod ograde odakle puca pogled pa gledam nebo koje se stapa s morem, ili more koje se stapa s nebom. Pogledam dole, oštre hridi i jaki valovi. Ovo je najpopularnije mjesto za ubiti se, rekli su mi pre nekoliko godina. Ali ne ubiju se svi, neki skoče, izlome se, pa im se oduzmu ruke i noge i onda žive dalje svoje kvadriplegičarske živote. Do dole se može spustiti stazicom koja vodi iz parka. Neki se kupaju baš tamo, iako je more tu nepredvidivo, za samo desetak minuta valovi mogu biti tako jaki da onome ko pliva spasa nema – svojom silinom oni će ga nabiti o stene, sprštiće ga. Tu nema nadmetanja, more je uvek pobednik. Iako to znam, povremeno odem da se okupam baš na tom mestu. Mogu da naslutim promenu mora, njegovu nervozu. Svaki put umaknem smrtonosnim valovima. Svaki put pomislim – možda je ovo poslednji put. Pre nekoliko godina more je na tom mestu uzelo devojku koja je čitala knjigu. Sedela je nekoliko metara poviše hridi, mislila je da se more ne može popeti do nje, začitala se, val se razgoropadio, uzeo ju je i kraj. Išla je u gimnaziju. Možda je čitala Zločin i kaznu, to je lektira, ili Starac i more. Knjiga je ostala u moru.
S naše tarace vidi se brdo. Iza njega su krši. Ono oko sebe navlači oblake iako kiša ovde skoro da ne pada. Ima gradova u kojima kiša ne prestaje, ti su gradovi na jugu, na moru, ali bez kišobrana ili kabanice čovek se ne može maknuti. I jedan takav, s velikim lukobranom, nosim u srcu. On je sav u histeričnim kišama. Ovaj grad nema lukobran. On ima brdo, stare ulice i kale, crkve i crkvice, trgove, ima dominikanski samostan, ima franjevce, stara groblja, grb, zastavu, i gorostasne čemprese iza kojih puca pogled na pučinu. U ovaj grad naviru reke turista, istresaju sve iz svojih džepova samo da bi stali na stare kamene ploče ili napravili fotografiju sebe s panoramom starog grada u pozadini. Kad dođu, oni se zalete, sve bi da obiđu u par sati, pa se zgusnu, unervoze, naprave čep. U tim trenucima grad stane, obrtaji mu se smanje, a šavovi postanu prenapučeni. Ipak, nikad ne pukne. Reke tih turista ubrzo napuste ovo viševekovno mesto, neki kopnenim putem, neki vazdušnim, a mnogi morskim. Pre nego što odu, njihova plovila otvore spremnike pa more u narednim danima zaliči na rusku salatu. Ipak, i ovaj grad nosim u srcu.
Ne znam ide li moja suseda na kupanje. Pretpostavljam da ne. Ona je u ovom gradu rođena, u njemu je stasala još u onim godinama. Radila je u nekom preduzeću, ne znam u kojem, ali to svakako više nije bitno. Već godinama moja je suseda u penziji, iako nema mnogo godina. Nekad pomislim da ona zapravo i nije mnogo starija od mene. Verovatno za nju svi misle da ima više godina, kao što za mene misle da imam manje. Moju susedu neki zovu baba, nadrkana baba, kažu. Jedne večeri na taraci, bilo nas je nekoliko, dok smo jeli tvrdi sir i pili vino, jedan je rekao, Moramo tiše, da ne dođe ona baba. Rastužilo me je to. Taj moj prijatelj možda nije mislio ništa loše, verovatno nije imao nikakav stav spram moje susede, ali ta mi se rečenica zabola u srce. Došlo mi je da iz stopa odem kod nje i kažem, Oprostite. Ali nisam, nastavili smo druženje, noć je već uveliko pala, s brda je svetleo križ, more nam je bilo bliže od križa, nismo ga videli, ali smo bili spokojni njegovim prisustvom. Škure kod susede bile su namaknute. Možda je popila tablete i pokušavala da usni.
Sledećeg jutra opet isto, grebanje, lupanje, šikljanje vode, kao slučajno zapinjanje o moje prozore.
Pomislim da ću razmaknuti škure i dreknuti, Dokle više?! Ali znam da to neću učiniti. Izaći ću iz postelje, napraviti kafu, obujmiti veliku šolju obema šakama i u uskim gaćicama izaći na taracu, pred uposlenike Zavoda. Oni će me čeznutljivo gledati. Možda će se neki od njih zapitati da li je baš moj otac naredio da očiste ona sela, ali to nije dočekao, ni čista sela ni čistu sudnicu. Smrt je bila brža. Osetim sreću koja me preplavi kad pomislim na njegove kosti, stotinama kilometara odavde. Nikad mi nije nedostajao, njegovo odsustvo unosi mi spokoj. Moj život je spokojan. Možda mi se na licu vidi da je on moj otac. Gurnem ruku u gaće, jedan uposlenik to primeti pa okrene glavu ka križu. Ali ni dve sekunde potom njegov je pogled fiksiran na moje međunožje. Da li bi bilo tako da je moj otac ostao živ? Moždana kap je najveća kap sreće u mom životu.
Čujem prenaglašene korake i ugledam je. Sinoć je bilo mirno, izgleda da su se umorili, kažem. Jes, kaže ona i pogleda me. U njenim očima ne vidim da me ne voli, iako zna. Moja suseda zna da dolazim s one strane, kao što ja znam da je njenog muža ubila granata, onih godina kad je ona još bila mlada i radila u preduzeću. Onih godina kad je moj otac naredio čišćenje sela. Ubila ga je na mestu. Granata s brda s kojeg nas sad gleda križ. Suseda je ostala sama s ćerkicom. Znam i da je njenu ćerku more uzelo dok je čitala knjigu onog dana. Znam da ona zna da ja to sve znam. Nećemo o tome razgovarati, a i zašto bismo. Moja će suseda zalivati đardin svako jutro, ja ću ustajati i pokazivati se uposlenicima Zavoda. Oni će gledati moje noge i međunožje. More će biti nekad mirno, a nekad valovito. Plovila će otvarati svoje spremnike i od našeg mora praviti rusku salatu. Čempresi će i dalje svedočiti o svemu tome. Onaj križ na brdu će nam noću pokazivati zube. U kafićima će, iza namaknutih zavesa, pevati nekad tiho, a nekad glasnije, Ja nemam drugi dom, osim doma u srcu tvom.
Ubrzo koračam prema gradu. Dan je sunčan. Odlučujem da sve obaveze mogu da sačekaju. Gledam stare kamene kuće zagrljene bugenvilijom. Poželim da i ja imam takav dom. Spuštam se kroz park i uskoro sam na onom mestu s kojeg je val uzeo susedinu kćer. Skidam se i ulazim u more.
Grad je sve dalje, pučina me uzima u zagrljaj.
Bojan Krivokapić
Bojan Krivokapić (1985.) objavio je: "Trči Lilit, zapinju demoni" (kratke priče), "Žoharov let" (poezija), "Proleće se na put sprema" (roman) i "Gnezdo dečaka" (poezija). Višestruko nagrađivan za književno stvaralaštvo. Za roman "Proleće se na put sprema" 2018. godine dobija Nagradu Mirko Kovač za najbolje djelo mladog autora u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Književni tekstovi su mu prevedeni na italijanski, njemački, mađarski, albanski i engleski jezik. Vodi radionice kreativnog pisanja. Živi u Novom Sadu i povremeno u Dubrovniku.
Kontakt: bojankrivokapic.com
ažurirano: 24/09/21
