Milica Vučković
Deda žvaće kiflice glasno, zub ga boli, i žao mu je što ga ne boli nekako naglas da i mi čujemo tu muku. Savka kaže da su kiflice sjajne, jedino, malo su tvrde, kaže, pa je bole uši. Na to se svi nasmeju, osim Nade, Nada to shvata lično jer ih je ona mesila, ali bolje nije ni mogla da umesi od jaja u prahu, mleka u prahu i svega ostalog u prahu što nam stiže poštom. U prahu, možda namerno, da nas podseti da ničeg više tamo negde nema. Mleko je skuvano i ukiseljeno od jednog kupovnog kiselog mleka za pelcer, a mi se radujemo novoj plastičnoj čaši koju smo dobili, jer uoči Nove Godine ambalaža kiselog mleka ima nacrtane jelke i Deda Mrazove. Takva nam je i mušema, novogodišnja, i to je sve od prazničnog dekora što imamo u kući. Na stolu ajvar što je poslala Branka, kobasica što je poslala Sava, koju, doduše, jedemo samo mi mlađi, stariji kažu da ne vole kobasicu, da im se baš i ne jede kobasica danas, a mi im poverujemo. Prava praznična gozba. Deda, međutim, nije zadovoljan što se na njegovu muku niko ne obazire, pa počinje da stenje dok grize i da pravi grimase, a baba ga diskretno šutira ispod stola. On poskoči i drekne, vrag s tobom ženo šta se šutaš, baba pocrveni kao ajvar, malo tamnije samo. On misli da mi, pošto živimo u Beogradu, imamo novca na izvolte, iako zna da je tata napustio vojsku kada je strica pogodila granata i da sada živimo samo od Nadine plate, koja je mala, posebno mala za jedanaestoro koliko nas je sada u stanu. Bez obzira na to, on misli da bi moglo i da treba da se odvoji novca da on popravi zub, iako čvrsto verujem da deda nikada u životu nije ni posetio zubara. On misli da je sada pravi trenutak za takvo novo iskustvo. Baba, iako nepismena, zna da pročita dedu, pa pokuša da mu ne dozvoli da krene o tome da priča, ali ne vredi. „Ne mogu jesti“, kaže, „mogli biste me kod lekara povesti, zub me boli“. „Ajde šuti, đede“, baba kaže na to, „jedu ljudi i bez nogu“. Nada ode da izvadi drugu turu kiflica iz rerne, iako niko više nije gladan, mada ni sit.
Koliko god ručak bio loš, uvek ga je valjalo pojesti jer posle dobijemo taj komad bananice. Bananice smo delili uzduž, da ne bi nekome pripao širi deo a nekom uži, nekome dupe, a nekome glava. Toga se, naravno, Nada setila, nakon hiljadu i jedne svađe oko čokoladnih bananica. Dok smo ih delili popreko, Nada je njima uvek davala deblji kraj, a nama govorila da treba da nas je sramota što se bunimo i da ne znamo mi šta je malo. Onda je shvatila da je i njima neprijatno što uvek dobijaju više. One, Savka i Dragana kažu da one to nisu jele nikad pre, da je kod njih bilo nekih drugih slatkiša, isto lepih, a ja nikako ne mogu ništa lepo sa njima da povežem. Njima su čela visoka, ravna i bela kao bioskopska platna, gde, čini mi se, ceo taj film o traktorima i naprečac pakovanjima mogu svaki dan da vidim. One ipak tvrde da znaju šta su slatkiši i da znaju šta je lepo, sećaju se, kažu.
Čudno mi je druženje sa njima jer znam da bi trebalo da mi budu bliske, sestre su mi nekakve, rodice, a ponovo su mi potpuno daleke, nikada se pre nismo videli, i sada, odjednom, ovih par meseci nerazdvajanja. Ta granata nas je, najednom, zbližila, jer, kažu, postoji mogućnost da naš tata postane i njihov tata, onda ćemo biti prave sestre. Strina je, kažu, otišla čim je rat počeo, njen otac nikada i nije bio za taj brak. Ja ne znam ništa o tome, osim da mi je žao. Žao mi je što kada izađemo napolje, ili vani, druga deca vide da Savka i Dragana nisu odavde, a njih dve vide da druga deca to vide, i tako u krug. Ja namerno u radnji govorim kru i varenika, da bih njima napravila mesta da govore to isto, jer znam da mene niko neće da dira. Znam i da je nekad još gore kad ih štitim. Kada igramo između dve vatre nekad ih namerno, baš ja, pogodim u glavu, da bi se osećale ravnopravno, a onda uveče ne mogu da spavam zbog toga i povraća mi se. Wc je noću često zauzet, svako malo je neko unutra. Mene vodokotlić budi jer grmi, nikada ga pre nisam tako čula, možda se tako čuje rat, pomislim. Savku i Draganu ne budi, jer one znaju da razlikuju rat od vodokotlića i ne brinu se. Jedna noć je sada dugačka jedanaest noći od kako smo svi tu i baš teško sviće, kao podgrevanje popare.
Nada izlazi iz kuće pre svih i ide na posao. Tata sprema doručak i često nam zadrobi slatki keks sa kiselim mlekom, ili slani keks sa običnim mlekom i šećerom. Jednom smo ga naterali da proba ali ništa nije osetio jer je već popio koju, pošto od ranog jutra brine za strica. Tada smo shvatili da nema vajde da se bunimo. Dok mi jedemo petit ber sa mlekom u prahu i vodom, čujem dedu kako kroz zube govori da nema nameru da umre kod nas u ovoj našoj Srbiji i da će čim pre da se vrati. Ja se pitam što je onda i dolazio. I otkuda. I gde će i kamo će. Baba kaže, neka nas, neka, da vam maknem ovog vraga sa grbače, snaći ćemo se mi.
Jedno jutro smo ih ispratili na autobus kod motela „Hiljadu i jedna ruža“. Autobus pun samo baba i deda, svi uplakani, kao osnovci na prvoj ekskurziji. Nedostajaćemo im, kažu, a ipak odlaze. Baba maše kroz prozor a deda neće ni da pogleda. Otišli su, a paketi sa hranom u prahu prestali su da stižu. Trampa. Nije mi dugo bilo jasno ko su to oni a ko smo to mi. Glupo bi bilo priznati da mi i dan danas nije jasno, osim što znam da nekim ljudima para uši što govorim vani, kruh i varenika. Ove godine ću izvaditi pasoš i spustiti im po ružu, obećala sam. Nikada se nisam požalila na zubobolju.
Milica Vučković
rođena je 1989. godine u Beogradu. Završila je slikarstvo na akademiji Primenjenih umetnosti u Beogradu 2012. godine, a zatim i master studije na istom odseku 2013. godine. Od 2014. godine je clan ULUPUDS-a sa statusom samostalnog umetnika. Imala je nekoliko kolektivnih i pet samostalnih izložbi. 2014. godine izdala je zbirku kratkih priča pod nazivom Roj („Apostrof″) koju je sama i ilustrovala. Živi i radi u Beogradu.
Kontakt: milicavuckovic1@gmail.com
ažurirano: 31/01/20
