Andrea Popov Miletić
Lepo kaže pisac knjige Jugoslavija, moja dežela, ko nije bio tamo kad je bio rat, neka ćuti, neka ne sere. Evo, ćutaću. Bila sam beli medved. Ili ću pričati samo ono što znam, čega se sećam.
Ujaka su pokupili predveče. Bio je sav zelen. Mama je popizdela na baku što je uopšte otvorila vrata. Baka ga je izljubila tri puta (prvi put da to vidim) i plakala (prvi put da ja znam). Kad je išao napolje uvek je govorio: „Idem u život.“ Pomislila sam kako je ovog puta drugačije. Kad su ga iz Orolika prebacili u Šid, pisala sam mu pismo.
Crtež: uja i njegov drug na tenku, srca, cveće, zastave i veliki natpis Šidlend.
**
Sve je već bilo gotovo i sve je bilo normalno. Išli smo preko, sve je bilo isto. Vojvođansko selo s one strane ogledala. Kuće sa dugačkim tremom, pločice, fasade i velika dvorišta, iza silosi i živina. Kroz sve sobe redom da dođeš do kupatila, miris naftalina i veliki jastuci u sobama. Hladni jorgan kad nalegne preko tebe kao mrtva čovečina. Sve je bilo normalno, samo se nešto krilo iza osmeha. Jasno se sećam bake sa levim zamagljenim staklom naočara. Čoveka bez ruke kako pije pivo ispred dragstora. Devojčice koja je skupljala mirišljave papiriće i pevala Draganu Mirković u helankama. Dok smo igrale lastiš, rekla je: „Silovanje je kad te vežu, pa ti daju da piješ vina i rakije.“ Mame koja je slušala pesmu „Čovek sa sjajem meseca u oku“ i krišom plakala. Sve je bilo normalno, kuće su pokazivale cveće i vez na jastucima. Bili su prazni kao oko iza mutnih naočara. Osmeh su, za druge, okačili kao cveće. Bili su prazni kao izbušene kuće. Belog medveda su pustili iz kaveza. Ja sam svakog dana sve više nemirna
**
Dok mu je Majka kačila cvet na rever, gledala ga je u oči kao kakvog bludnog sina i oprostila mu mladost ludost.
U jednom trenu, postao je svestan užasa ili mu je tako rekao body language trener, tek, gledao je pored, usta skupljenih u grču da se ne zatresu.
Njen bol je apstraktan, izvan našeg poimanja. Njegov stid se materijalizovao i počeo da smrdi kao da je postao svestan gde je bačen. Na isto mesto.
U tom jednom trenutku ona je postala uzvišeno biće, a on ono u šta se ne gleda.
Isključila sam TV. Izvinite što vam nismo poslali nekog boljeg.
Ona ga je gledala pravo u oči kako samo Majka zna.
Ja sam svakog dana sve više nemirna.
**
Od pradede sam nasledila verovanje u vile i loš osećaj za vreme. Pričao je o vetru koji počne da duva na livadi tako da polegne trava i kako su lično njega uhvatile u kolo bosonoge devojke sa dugačkim kosama, jer je ostao predugo na začaranom mestu. Probudio se ispod jednog drveta i više nikada nije dozvolio da ga noć zatekne kraj česme Viline vode. Iz Jasenovca su ih izveli u koloni jednog dana i strpali u voz. Posle svega, mislio je: sigurno nas ne voze na neko lepo mesto. Prateći svoj osećaj za tajming, iskočio je iz vagona negde u Sremu i krio se kod rođake na tavanu, spavao na senu noćima. Lep san, kakav usred onih zagušujućih košmara pradedi nije mogao ni da dođe u podsvest, glasio je ovako: sremskokarlovački Hrvati svojim su potpisima spasli svoje sugrađane iz logora smrti i njihova molba ih je sve oslobodila i poslala kućama. To je bila java. Kad je voz stigao u Sremske Karlovce, prababa je plakala jer su sve komšije stigle, samo se on nije vratio kući. Došao je tek posle nekoliko nedelja, izgledao je tako da su se deca plašila da provire u sobu u kojoj je ležao. Prababa je prodala kuću da bi ga lečila, otišli su pod kiriju, kuvala je za njega supe i razne đakonije, a za decu šta ostane.
Ja sam svakog dana sve više nemirna.
**
Ivana Brlić Mažuranić (bilo je to pre sto godina) mi je pripovedala glasom moje majke u onom malom stanu (bilo je to pre sto života), koji je bio jedna soba podeljena komodom. Bila sam tad beli medved. Volela sam taj jezik, bio je jednako moj. Taj mi jezik fali kao izgubljeni deo mene, jezik crtaća, kvizova i slikovnica. Živela sam tad u Biblioteci ,,Vjeverica“, a sobu mi je osvetljavala „Svjetlost“ Sarajevo. Samo smo na moru bili srećni. I more smo izgubili. Pamtim mamin izraz lica kad ulazi u hladnu vodu. Još pamtim sreću na maminom licu: pa ti plivaš.
**
Youtube komentari ispod crtanog filma Peppa pig/Praščić Pepa – Hrvatski
I ako je na hrvatskom ja volim pepu
Ubi hrvata da srbin nema brata
Imam 9 godina i obozavam pepu
**
Gledam dečaka kako se igra i mislim to je život, bahato ruši u trenu sve ono što je dugo i pažljivo gradio. Kroz prozor kola sve crkva do crkve, iglice u travi. Od gore crkva je igla u plastu sena. A nama, dole, crkva je igla. Crkva je igla koja oči bode. Laser brani Sarajevo od dioptrije, piše na reklami za očnu kuću. Mogla si ti da budeš žena koja nostalgično gleda za autobusom i potom nastavlja da cepa drva, a ona da bude ti koja putuješ. Deca spavaju sa crvenom pištaljkom pod jastukom. Bik je daltonista, crvena je tu zbog vas.
**
Juhuhu program za decu
HRT televizija
Prisavlje 3
10000 Zagreb, Republika Hrvatska
Dragi Juhuhuovci,
Zovem se Danica i imam šest godina. Mama mi je pomogla da vam napišem ovo pismo. Gledam vašu emisiju svako jutro pre vrtića. I subotom i nedeljom. Moram da vam kažem da je program sjajan i najbolji od svega su crtani (koje vi zovete crtići). I TV vrtić je isto super, naročito Krtac i devojka sa narandžastom kosom i priče o devojčici koja se zove Danica kao i ja. Ja živim u Novom Sadu i mi nemamo tako lep program, ali gledam vašu televiziju i sve razumem. Najviše mi se sviđa kada u crtanom ne kažu prase nego praščić i kad pesma o Tomasu ide: vesele su tračnice Tomice i družine i kad čujem vrtuljak umesto vrteška. Bila sam dva puta u Hrvatskoj na moru i teta koja nam je iznajmljivala sobu nam je dala da se igramo u bašti i tamo su rasle narandže i kivi (mislim da je teta rekla ovako: naranče i kivi). Išli smo svaki dan u jednu radnju koja je ista kao Idea kod nas, ali se zove Konzum.
Crtež: Danica i njen brat na Petrovaradinskoj tvrđavi, VOLIMO VAS (L ide na pogrešnu stranu), u uglu mala vila.
**
Imam ćerku Danicu i sina Zorana, verujem u vile i patim za morem. Bivši muž otišao za Slovačku da radi. Kaže da je najstariji tamo. Sve neka deca iz finih kuća. Mere mu vreme na pokretnoj traci. Niko mi nije poginuo u ratu. Zaobišli su me geleri, masovne grobnice, silovanje, ludilo, humanitarna pomoć i to da me neko zove polutankom/četnikom/ustašom/balijom. Majka mi je umrla odmah posle rata kao jedna od tihih, nevidljivih žrtvava svega što se desilo. Ujak se vratio sa fronta i nikad više nije ni reči progovorio o tome. Mi nam više ne znači isto, meni i njemu.
Ratišta su nam danas kao stolovi pisaca u spomen-sobama, ne možemo da zamislimo da je neko na njima pucao ili pisao. Kao jezik koji uporno ide na mesto gde je nekad bio zub, misao ide na prazno mesto koje je opustošila smrt. More nam više nije isto, ni dovoljno plavo, propusti ga kroz filtere, pojačaj boje. Da li si iskusio šta znači biti čovek sve dok nisi ubio nekog lošeg, sve dok nisi spasao nekog dobrog? Nemamo tako jak mikroskop koji bi nam rekao šta to postajemo posle smrti, objašnjavam detetu. Ali golim okom vidimo ko seje smrt i ne činimo ništa, to sam prećutala. Ima dana kad živimo u koncentracionom logoru Zemlja. A opet ima dana kada svuda prodiru „odbljesci normalnosti“ i život teče dalje sa letnjim hitovima i bosim nogama što vire iz kolica u prolazu, drugarice teše jedna drugu po klupama na keju, a oblaci na štapićima su u našim rukama. Mudro drveće nečujno baca semenje da ga na nogavicama nosimo dalje, da putuje sa nama i da se ponovo rodi. Jutro je i deca piške u mlazevima, stvarajući privid potoka i protočnosti prirode. Golub grlenim glasom ponavlja svu dosadu ove planete. U gradu koji nije na moru možemo kožu namazati kremom za sunčanje, mirisati sopstveno rame i ljubiti ga kao novorođenče.
Sa kraljevskoplavom zavesom na glavi naležemo u krivini Jergović i ja, čvrsto ga držim u rukama. Dok autobus krivuda čitam kako dečaku zbog vožnje utroba hrli napolje. Ispred prihvatnog centra koji je nekad bio klanica, na putu između železničke i autobuske stanice Šid, deca migranata puštaju zmajeve. Šiđani se žale da im migranti kradu po prodavnicama i plaše decu. Smetlište gori, to je smeće onih što žive u svojim kućama. Šidlend.
„Znamo kako se stranci ponašaju (…) Šta će raditi u slobodno vreme bez kontrole? Kod nas su i šestogodišnjaci navikli da idu kući sami iz obdaništa, mame će sa plašiti za njih“, kaže inicijatorka peticije protiv srpskih radnika u Slovačkoj.
Sinoć sam sanjala kako po mraku šetamo kraj mora, a ljudi iskaču iz ruševina i teraju nas metlama. Strahovi u mraku, ne od životinja, već od ljudi, od njihovih loših namera. Čovek ima više zlih namera od životinje, čija jedina zla namera može biti da te pojede. Evo, doktore, završavam, ovo je kraj. U mraku su nam sve ulice one u kojima ćemo biti opljačkani, silovani, ubijeni. Predugo? Rekli ste da zapišem sve što mi se mota po glavi. Sve je to samo Vaša projekcija, vidite, uzrok sveg Vašeg nezadovoljstva… kaže mi psihoterapeut kojeg sanjam, jer pravi mnogo košta, a zna se da je najbolje ići privatno.
Andrea Popov Miletić
Novi Sad, 1985. Pobednica konkursa za kratku priču 14. WH festa („Široki brijeg 2016”). Nagrada 12. kola Prvenac, SKC Kragujevac, 2013 (autori do 35 godina), za knjigu Bezazlene crtice. Uži izbor „Vladimir Devidé Haiku Award - IAFOR”, Osaka, Japan 2012. Finale 14. FEKP (Zagreb, Rijeka 2015), „Presing 2013”, „Karlo Bijelicki 2016”. Proza, esej, kritika: Rukopisi 36 (Pančevo), O malim i velikim stvarima (Beograd 2011), kARTon (Subotica), Afirmator, Republika, PULSE, konkursiregiona, knjizevnost.org, Sveske, Balkan express, strane.ba.
Kontakt: andrea.popov.miletic@gmail.com, http://andreapopovmiletic.blogspot.rs
ažurirano: 31/01/20
