Besa Morina
Čula je korake na terasi, a zatim lupanje ulaznih vrata. U desnoj ruci Meriša je čvrsto stiskala belu šahovsku figuru kraljice izrezbarenu od abonosovine, a u levoj svilenu crvenu maramu koju je izvadila iz kutije za šah zajedno sa figurama koje su trenutak ranije bile položene na nju, čak i kada su u primaću sobu ušli, saginjući glavu ispod izvezene poruke dobrodošlice nakačene iznad vrata, trojica visokih vojnika; prva dvojica sa crnim maskama zbog kojih su im se videle samo krvave oči i sa repetiranim puškama, a treći bez maske i sa pištoljem za pojasom. Dvojica maskiranih su odmah prionuli na posao da prevrnu svaku stvar u sobi, ispuštajući pritom nerazumljive zvuke na svom jeziku, kao da su tražili nekog zakletog neprijatelja. Soba koja je godinama mogla da primi stotine prijatelja Meriši je izgledala premala za to zverstvo i da ne bi gledala knjige, cveće i sitnice napojene uspomenama rastrgnute u deliće po crvenom ćilimu, koji je sada bio ukaljan blatom, skrenula je pogled na trećeg gosta, koji je stajao na vratima. On je netremice posmatrao njenu crvenu maramu i kao da je utonuo u sećanja.
Meriša je načinila nagli pokret; došlo joj je da sakrije maramu; da barem nju sačuva; taj komadić svile koji je njena pokojna svekrva nekada prostirala pred sebe kada bi joj dovodili neko dete, a ponekad i nekog odraslog, da ih oslobodi okova nekog neobjašnjivog straha. Trgnuvši se od tog pokreta, gost je pogledao Merišu ravno u oči, a onda nešto rekao svojim podređenima; oni su namah počeli da se grohotom smeju, pljeskajući rukama i s vremena na vreme pokazujući prstom ma Merišu. Nadglasavši njihove cičeće usklike, gost je zatražio od Meriše, na tečnom albanskom, da igraju šah dok neko nekoga ne matira; ako pobedi ona, oni će otići iz kuće i neće se vraćati do večeri; ako pobedi on, onda će je njegova dvojica podređenih ubiti na licu mesta.
Meriša je prekrila lice crvenom maramom, onako kako ga je prekrivala i onda kada je svekrva i njoj samoj rasterala teskobu koja ju je bila obuzela nakon rođenja prvog deteta i nije joj dozvoljavala da zaspi; iz straha da će postati plen ovih nečasnih ljudi. Marama je mirisala na svetost života koja se nikada ne gasi, na sinove i kćeri, unuke, prijatelje i drage ljude: ta marama joj miriše na voljenog sina; i kada briše lice njom, jasno vidi svog sina, mladog i punog dobrote, kao što je bio onog poslednjeg dana kada je počela ova partija šaha (Meriša se više ne seća sa kim ju je igrao) i kada ju je ostavio na pola, da bi izašao na sastanak sa devojkom sa kog se nije vratio živ. Mislila je u sebi, koji god da bude ishod igre, ona će svakako pobediti: ako ostane živa, sin će joj biti oslobođen tog nerešenog, bezizlaznog stanja u kome ga je držala ovom nedovršenom partijom toliko dugo ; a ako umre, sastaće se sa njim.
Raširivši maramu na sto, Meriša je klimnula glavom gostu da prihvata izazov. Gost je prevukao zelenu fotelju naspram Meriše, izvukao kutiju motanih cigara, zapalio jednu sebi, ponudio i njoj, ali ona nije uzela. Pod podrugljivim pogledima one dvojice maskiranih koji su sedeli na kauču prekoputa njih, palili cigare, s puškama uperenim u nju i vraški se smejali, spremajući se da gledaju poraz jedne neuke i zaostale starice, prišla je figurama. Pao joj je na pamet njen otac koji je govorio da samo na kraju života postaju jasna sva čovekova dela. Setila se kako je, primimivši vest o tragičnoj smrti sina, zadržala dah upravo kod tog šaha koji je ostao otvoren na stolu u primaćoj sobi i s neobjašnjivom jasnoćom urezala u srce raspored figura i poziciju svake od njih, a zatim ih skupila i kutiju stavila u crnu torbu i sakrila iza sinovljevih knjiga. Počela je da ih namešta na njihove pozicije, kao što je to radila stotinama puta tokom ovih dvadeset godina; ta borbena formacija, osmišljena u doba mira i za sunčanih dana, izgleda jednako pogodna i za rat i zimu sa mrazom. Hiljade kombinacija koje je razvijala u mislima tokom ovih godina prolaze joj pred očima, gledajući figure uključene u bitku za rat ili smrt, u kojoj nekad predvode beli, a nekad crni, iako je uvek malo više naginjala ka belima, jer je njima igrao njen sin tog dalekog dana. Međutim, nikada nije završila partiju do kraja, ne želeći da zaista okonča život svog sina ostavljajući ga bez otvorenih opcija. Bila je toliko vezana za tu igru da je duboko u sebi znala da će se, kada dođe pravi trenutak, kao što uvek dolazi, ona završiti na pravi način i u pravo vreme. Njeno srce postalo je polje na kome će se sukobiti dobro i zlo, dok duboki mir koji se širi posvuda daje svečanu notu toj poslednjoj bici, čiji rezultat kao da iščekuje ceo univerzum.
Prvo je postavila belu kraljicu koju je držala u ruci, smeštajući je na polje e6, a zatim je nastavila sa osam drugih belih figura koje su još uvek bile u igri: kralja na b1, konja na c6, topove na h1 i h8, četiri pešaka na a3, b2, d5 i f2. Zatim je prešla na crne figure: četiri pešaka stavlja na a5, c3, d6 i f5, topove na b8 i f7, konja na e7, lovca na g7, kralja na f8 i na kraju crnu kraljicu na b6. Do tog trenutka svaki je igrač povukao 29 poteza. Meriša i gost su dugo gledali u igru; vojnici su palili cigare jednu za drugom; ćilim je bio prekriven pepelom; iz daljine se čulo brundanje motornih vozila koja su se približavala naselju; hladan vetar je lupao po pločicama i ogradama; Meriša se bolje umotala u ćebe i dala znak protivniku da napravi naredni potez; on je pomerio crnog lovca sa g7 na h8, pojeo belog topa koji je njegovom kralju davao šah; vojnici su zaurlali od radosti; žedni krvi. Meriša je nastavila da gleda tablu, dok joj je čitav njen život prolazio pred očima. Drhtavom rukom je pomerila belog topa sa h1 na h8, dajući crnom lovcu milo za drago; dva topa pala u borbi odložila je zajedno sa drugim palim figurama u crvenu maramu. Gost ponovo zapali cigaru, pogledajući čas na tablu, čas u Merišu.
„Zašto mi ove oči izgedaju poznato? Ko je ovaj čovek?“, zapitala se. „Da li mi se čini ili se on smeška?“ Da bi zaštitio ponovo napadnutog kralja, on je nakon nekog vremena pomerio konja sa e7 i stavio ga između svog kralja i crnog topa na g8. „Kako se ovako igra sa ljudskim životom?“, Meriši se stezalo srce. „Zar se tako ulazi u tuđu kuću bez zvona na vratima, ne čekajući da te pozovu unutra, ne izuvajući se? Bolje je umreti, nego živeti tako nečasno!“ Borbeni duh joj se podigao iz dubina duše; uzela je kraljicu odlučna da se bori do kraja; ponovo mu napala kralja, pomerajući kraljicu na h6. Vojnike je jedva držalo mesto, jedan od njih je ustao i izašao iz sobe, iz susednih soba čula se lomljava stvari.
Gost udari pesnicom o sto, figure se zatresoše kao da je zemljotres; opsova nešto na svom jeziku; baci crnog topa ispred bele kraljice na g7; zatim s olakšanjem uzdahnu. Vojnik koji je ostao u sobi izvuče perorez iz džepa i poče da urezuje zastrašujućeg orla na zidu. Meriša vrati kraljicu na d6, uklanjajući iz igre crnog pešaka koji se nalazio na tom polju. Ponovo napadnut, crni kralj se polako odvuče do f7; kraljica odmah za njim na e6. Meriši su se tresle ruke, a sa njima se tresla i cela kuća, produbljivale su se pukotine na spoljašnjim zidovima, stubovi ograde su se obarali jedan za drugim, duhovi prijatelja jedva su se uzdržavali da ne progovore. Gost je pružio ruku, uzeo crvenu maramu, izvukao figure iz nje, odsutno ih spustio na sto, a zatim raširio maramu na stolu pred sobom, između njega i šahovske table, baš onako kako ju je nekada prostirala Merišina svekrva; ona je zadržala dah; crni kralj se vratio na f8. Vojnik je napustio rezbarenje; i drugi se vratio iz razornog pohoda; gost je ustao na noge; Meriša je bila uverena da će je ubiti čak i ako pobedi, ali to više nije bilo važno; belog topa je pomerila sa h8 na g8, odnoseći crnog konja.
Mir u sobi; spokoj u Merišinom srcu; tišina spolja. Vojnici nisu odmah shvatili šta se dogodilo; kada je njihov nadređeni oborio kralja na tablu, priznajući poraz, jedan od njih je udario šahovsku tablu puškom; figure su se rasule po pepelu od cigareta na crvenom ćilimu. Nadređeni im reče nešto na njihovom jeziku i krenu prvi prema vratima. Kad zakorači da izađe, vrati se još jednom do stola, uze crvenu maramu i, uputivši pogled Meriši, stavi je u džep.
Kroz prozor ulazi zrak sunčeve svetlosti i zaustavlja se na fotelji u kojoj je sedeo nepoznati gost.
Prevod: Đorđe Božović
Besa Morina
Besa Morina (1986.) studirala je psihologiju i engleski jezik. Radi kao prevoditeljka. Objavila je ratni dnevnik (2001.) pisan tokom NATO bombardovanja 1999. godine, preveden i na rumunski (2008.). Udata je i ima dvoje djece. Živi u Prištini.
Kontakt: morinabesaa@gmail.com
ažurirano: 13/09/21
