Danilo Lučić
Uroš? Gde je moj Uroš? Ne znam gde je. Niti gde si ti, ne znam. Ni ja gde sam. Nekada davno činilo mi se da takvo znanje i nije ništa drugo nego disanje, gledanje, življenje. To znanje je vrlo lako moglo biti ono vreme kada bih ja, ostavši poslednji budan, krenuo po kući da proverim da li su svetla i uređaji pogašeni, da li je Uroš pokriven. Da li diše. A kada bih ušao u našu spavaću sobu, ti ne bi izgledala kao da spavaš, nego kao da si nešto radila, mislila, mučila se po krevetu, a san te zaskočio sa uzglavlja, kao razbojnik. Gde je to sve, gde se sakrilo? Tako rigidno sebi zabranjujem da to nazovem životom, jer bi onda to značilo da ovo sad život nije. A jeste, mater mu jebem. I ovo je život, đavo ga odneo.
Šta sam ja onda mogao znati, dok sam stajao tamo sa otkočenom puškom, usred te livade, potpuno sam, podjednako besan i uplašen? Osećao sam iza sebe svežinu senovitog šumarka, razlivala se po mom potiljku, hladila mi znojava leđa, mamila, obećavala, pevala… A ispred mene gledam Srećka Vukovljaka i moje drugove iz jedinice iza njegovih leđa. I njima su puške otkočene. I oni su podjednako besni i uplašeni. Gledaju me, napeti i na ivici bezumlja, pitaju se šta mi je, kuda ću, gde odlazim, iako jako dobro znaju. Radim ono što bi i oni činili. Bežim. Bežim, jer se spremaju takav užas da nam bace na glave, da će nas tom grozotom survati dole među mrtve, da se, živi, s njima koprcamo. Nekoliko sati ranije, iz štaba, stigla je direktiva, za koju se veoma jasno znalo šta znači, i šta se očekuje – pod hitno krenuti u pravcu lokacija Kravica i Sandići.
On prolazi hodnikom svog starog stana. Mimoilaze ga u trku deca, sva šareno obučena. Smeju se, vriskaju i gurkaju ga. Izgledaju kao pirati, medicinske sestre, vojnici, pevačice, advokati… U ruci mu je ogroman nož čije je sečivo prošarano hladnim šlagom. Kroz odškrinute prozore dopire bled narandžasti smiraj dana i prvi sveži dašak vazduha. Podigao je nož visoko, iznad svoje glave i gleda decu, traži lice svog sina. Iza njega se otvaraju vrata dnevne sobe, čuje se smeh odraslih, širi se duvanski dim i čuju se blicevi fotoaparata. Dok poslednje dete ulazi u sobu, prolamaju se uzdasi oduševljenja na reviji malih ljudi, a neko otvara bocu šampanjca i poziva da se okuse torta i kolači. Potom se vrata zatvaraju i Milivoj je sam u hodniku.
Srećko Vukovljak polako korača ka njemu. Stabljike, smeđe i zelene, šušte dok se ugibaju pod njegovim teškim cokulama. Neretko ih počupa. Milivoj se pita da li i Srećko tako čvrsto stiska automatsku pušku, kao on. Mislim na tebe i Uroša, ne znam kako svojom smrću da vas zaštitim. Sa dezerterima se u to vreme često postupalo po kratkom postupku. Momci iz jedinice su sve napetiji u iščekivanju ishoda. I oni i ja pitamo se šta ako oficir Vukovljak naredi da pucaju. Oko Milivoja nestaje zvuka, sve se povlači i stišava, svetlost hoće da utekne od njega, jer strada se, kao što se i rađa, uvek usamljeno. Hoću rukavom da pokupim znoj oko očiju, bojim se da ću zadrhtati. Da si i ti pored mene, ili između nas dvojice, i da me pitaš zašto ovo radim, zašto ću dopustiti da jedna žena i jedno dete ostanu sami, rekao bih ti, na kraju, ne bez muke, ali već uveliko porušen, da samo tako postoji nada da će sutra, ili prekosutra, kad već, neko možda uspeti da se spase, tamo sa one strane, jer za njim makar neće biti mojih metaka.
Bojažljivo je ušao u sobu, zatvorio tiho vrata i ostavio svu buku napolju. Lampe su nezainteresovano počivale unaokolo, neupaljene, bez brige o pomrčini što se širila sobom. Podom se, od raznih igračaka, lutaka i odbačenih delova kostima, moralo koračati oprezno kao po minskom polju. Polako se približavao trosedu na čijem je kraju, tiho jecajući, sedeo Uroš. Imao je na sebi šarenu suknju, stari džemper koji je neugledno visio sa njegovih ramena, maramu sa tufnama vezanu oko glave, a u naručju je stiskao veliku, crnu lutku, sa sjajnim veštačkim kovrdžama i rumenim, debelim usnama. I tako gorko i skrhano plakao. Milivoj nikad nije video neko dete da na taj način plače, mislio je da samo odrasli mogu izgledati tako kada su u suzama (kao da samo oni imaju prava da postavljaju sudbini pitanja ojađenih). Ali, evo, njegov sin tako plače, ne pokrivši lice rukama, stiskajući figuru nasmejanog crnog deteta na grudi, sam u sve mračnijoj sobi.
Šta li je to na Vukovljakovom licu? Gađenje? Prezir? Šta on tačno misli da stoji pred njim? Ja sam bedni, kukavni dezerter i neću da služim svojoj vojsci koja brani narod, koja oslobađa svoju zemlju. Ja okrećem leđa i odustajem od drugova i od njega. Od svega onoga o čemu smo često pričali Vukovljak i ja, noću, deleći po neku cigaretu. Teško je reći, uvek je i bilo, šta krije iza svog tvrdog pogleda moj nadređeni, Srećko Vukovljak. Može to biti i: „Zašto, prijatelju?“, i: „Zašto, dušmanine?“ I ja spuštam pogled. Ne od sramote i ne od straha. Spuštam pogled jer sam izgubio, pobedio me je rat i sada sam samo star i umoran. On uvek pobedi, takav je. Jedan vojnik je zakoračio u stranu, gleda Vukovljaka i mene, jasno je da ne zna kuda je krenuo. Možda hoće da nas gleda iz druge perspektive. Na svom čelu osećam Vukovljakove oči, posle osećam njegove ruke na meni. Prišao mi je, grubo, vojnički, zgrabio moja ramena. Trza mi telo, čupa moju uniformu, a pogled ne skida sa mog lica. Odjednom, okreće se i odlazi, na ramenu mu visi moja puška, u šaci su mu moje epolete. Momci se vraćaju u vozila, Vukovljak daje znak i ja ostajem sam, čini mi se, najusamljeniji čovek na svetu. Više ništa ne znam, više me nije briga, više od ovoga ne mogu, i ne znam da li igde iko postoji ko je moj.
Kada sam zakoračio u šumu iza sebe, u njoj je već bila noć.
Još uvek s nožem u ruci, zagrlio je svog sina. Dečakovo lice kad god plače izgleda tako staro, kao da ga odjednom pritisnu i zgužvaju decenije. Neko ga je obukao u prosjakinju, dao mu lutku crnčeta koje treba da predstavlja njegovo ubogo dete i njegova je uloga da ide od gosta do gosta i prosi. Danas, na svoj rođendan. Da od prijatelja i rođaka traži nešto novca za sebe i svoje gumeno dete. Ostala deca se vesele sa gostima koji im se dive i laskaju, podižu ih u naručja, plešu sa plesačicama, kucaju se čašama sa advokatima, predaju se i kleče pred gusarima… Ali Uroš ne razume, kako je on sad prosjakinja zagaravljenog lica, sa detetom u naručju, umesto da je on u naručju nekoga ko ga voli. Možda zato plače tako gorko, tako neutešno, ali tako pomirljivo, jer u tim suzama je možda neko prihvatanje ovog tereta što ga sada nosi i pod kojim plače sam. Otac je tada odložio njegovu lutku i skinuo mu maramu sa glave. Pažljivo i polako, sa punim poverenjem, prineo je nož dečijim usnama, okrenuvši tupu stranu, a Uroš je, pomalo iznenađen, preuzeo nož i jezikom skidao šlag sa hladne i slatke oštrice. Više nije plakao, bio je ponosan, jer je osećao da on i otac sada imaju tajnu, dok su u drugoj sobi deci gurali tortu u usta plastičnim kašikama.
Danilo Lučić
(1984) rođen u Beogradu, završio osnovne i master studije na beogradskom Filološkom fakultetu, na katedri za srpsku književnost. Objavio je zbirke pesama Beleške o mekom tkivu (SKC Kragujevac, 2013), za koju je dobio „Brankovu nagradu” za 2014. godinu, i Šrapneli (Arete, 2017). Urednik je u izdavačkoj kući „Kontrast izdavaštvo”, kao i na portalu za književnost i kulturu glif.rs. Piše za portal Before After, zagrebački časopis „Prosvjeta″ i srpski „Harper's Bazaar″. Živi i radi u Beogradu.
ažurirano: 29/01/20
