Dimitrije Bukvić
„Majku im gerilsku!“, dreknuo je poručnik. „Hoće li se probuditi, doktore?“
„Učinio sam sve što mogu, poručniče. Da ostane u izolaciji?“
„Obavezno. I motrite na njega.“
„Razumem.“
Poručnik je izašao. Doktor je ostao da posmatra mladića u dronjcima pobunjeničke uniforme kako leži na dušeku, zavijene glave i grudi, dišući pod narkozom.
„Jebem ti život.“
Gola sijalica spuštala se s plafona. Vazduh, opor i suv, bezmalo je gušio. Kroz prozorsko staklo oblepljeno izolir trakom videli su se olovni oblaci, a pod njima beskrajni, šumoviti brežuljci. O njihove padine sporadično se odbijao odjek detonacija, dalek, prigušen kao jeka petarde pod đonom.
Na stolici pokraj ležaja, nadomak glave gerilca, nalazila se doktorova torba. Okačio ju je o naslon i seo, kao da bdi nad ranjenikom. Nekoliko minuta ili pola sata kasnije, momak je otvorio oči. Doktor se osmehnuo.
„Neuništiv si, rokeru“, rekao je.
Pridigavši glavu, mladić ga je upitno posmatrao.
„Šta je? Ne prepoznaješ me?“
„Jebote… Ti! Ovde!“
„Isto sam pomislio.“
Gerilac je opipavao zavoje.
„Boli te?“
„Malo. I ne osećam noge.“
„Ne brini, prohodaćeš.“
„Šta se jebeno desilo?“
„Granata. Dobro si prošao. Mogao si da iskrvariš. Doveli su te onesvešćenog. Odmah sam te prepoznao. Uspavao sam te i sredio.“
„Znači, prešlo ti u naviku da mi spasavaš život.“
„Tako ispada.“
„Prvi put saobraćajka, a sad bomba.“
„Prvi put si bio pacijent, a sad si ratni zarobljenik.“
Ranjenik je zagledao okolo. U dnu barake se nalazio ormarić s oslikanim crvenim krstom i polica s medicinskim instrumentima i bočicama. Etikete na njima su bile bele, osim jedne, iškrabane drečavo crvenim markerom.
„I otkud ti ovde?“
„Mobilizacija“ uzdahnuo je doktor. „Pokupili me na spavanju.“
„Bar nisi u rovu.“
„Ali su mi dali pištolj. A plašim se oružja. Sve strahujem, opaliće mi u torbi. Hirurg sam, nisam vojnik!“
„Pa da. Bolje ti ide s hladnim oružjem.“
Doktor se kiselo nasmejao i dodao:
„Tri meseca nisam video porodicu.“
„Ni ja nemam pojma gde su mi žena i sin“, kazao je momak.
Hirurg ga je iznenađeno pogledao.
„Žena? Sin?“
„Sećaš se plavuše što me je obilazila u bolnici?“
„Aha.“
Mladić je iz džepa izvadio fotografiju plavokosog dečaka.
„E pa, evo“, pružio mu je sliku. „Trogodišnjak.“
Doktor je zagledao fotografiju. Začuo se eho eksplozije. Gerilac se trgnuo.
„Ne brini, daleko smo od fronta“, odložio je hirurg sliku na dušek. „Nego, kako si ti dospeo ovde?“
„I mene su pokupili. Pre pola godine. Upali nam u kvart, pa muškima podelili uniforme i puške. I eto…“, zastao je ranjenik u pola rečenice pa se, uz izmučen izraz lica, prepustio uranjanju u isflekanu posteljinu.
„Polako“, ustao je doktor. „Mora malo da boli. Ali, imaš sreće. I atomski udar bi preživeo. Škorpijo jedna!“
Osmehnuli su se jedan drugom. Hirurg je nastavio:
„Nego, kad se setim… Koliko ima od onda?“
„Čet’ri godine…“
„Vozio si bar dvesta. Mladi, ludi roker. Dovezli su te izubijanog, u kliničkoj smrti… Krenuo sam da te seckam. Usred operacije si se prenuo. A bio si pod anestezijom.“
„Šta ćeš, ne volim lekare, he-he.“
„Ubeđivale su me kolege da je to neki grč. A ja glavu dajem da si se batrgao jer si hteo da preživiš. Sedam sati sam te tada operisao. Jedino ti je kosa na kraju stradala.“
„Ionako bi me ošišali u vojsci“, odmahnuo je momak rukom. „Ali, zato su novine danima pisale o hirurgu koji je učinio nemoguće.“
Nasmešio se i dodao:
„Moj bend ti je bio zahvalan, ali ne i kritičari.“
Doktor je zurio u pod.
„I posle zamalo da postanem načelnik klinike. Kad – izbije rat. I sad menjam pelene ranjenicima pod stare dane.“
„A kažeš da sam ja zarobljenik“, rekao je mladić, smerno naglasivši ono ja.
Zgledali su se.
„I šta, koji moj, planiraju sa mnom?“
„Poručnik još ne zna da si preživeo. A zanima ga gde vam je štab.“
„A ja mislio, zanima ga Ženevska konvencija.“
„Koja crna konvencija. Prošlog zarobljenika su naši ranjenici ubili na spavanju. Zato su tebe izolovali.“
Gerilac je skretao pogled unaokolo poput glodara u lavirintu.
„Pa ajde, zovi svog poručnika, šta čekaš“, kazao je podrugljivo.
„Da hoću, već bih to učinio.“
„A šta ‘oćeš?“
Hirurg je slegnuo ramenima.
„Za početak, da ti promenim zavoje. Ako neko uleti, zažmuri i ćuti.“
Privukavši torbu s naslona stolice, doktor je pogledao unutra. Coknuo je i otišao do ormarića.
„Doco…“, doviknuo je ranjenik.
Okrenuvši se, hirurg je spazio pištolj u rukama momka.
„…zaboravio si torbu.“
Nanišanio ga je. Doktor je podigao ruke u vis. Kap znoja ga je zagolicala duž obraza.
„Š… šta to radiš?“
Napolju je gromoglasno odjeknulo. Hirurg se stresao.
„Ne boj se“, bio je ironičan mladić, „daleko smo od fronta.“
„Skloni ga, m-molim te…“
„Hoću, kad me opet uspavaš… ali zauvek.“
„Molim?“
„Cinkaroše ubijaju i jedni i drugi! Bolje da umrem. Reci da je od ranjavanja.“
„A što se ne upucaš?“
„Budalo. ’Oćeš ti da objasniš otkud ranjeniku pištolj? Pa još tvoj?“
Doktor se pokunjio.
„Nisi pička? Budi čovek, ubij me“, rekao je gerilac, pokazavši na bočicu s išaranom nalepnicom. „Šta je to?“
„Ne! Ni ne pokušavaj… molim te…“
„Daj!“, dreknuo je ranjenik.
Hirurg je bojažljivo uzeo tečnost. Brada mu je zadrhtala.
„Brže! Ili bi da ti uleti poručnik?“
Klecavim korakom je doneo bočicu. Momak ju je otvorio i prineo usnama. Doktor ga je pomilovao po licu. Mladić mu je uzvratio prodornim pogledom, pa naiskap navrnuo tečnost i ubacio oružje u torbu.
„Hvala, doco“, osmehnuo se, sklapajući kapke. „Dobar si čovek…“
Mišići na licu gerilca sabrali su se u bolnu grimasu. Disao je plitko i isprekidano, sve dok mu telo nije prodrmao odsudni grč. Hirurg je zajecao. Proverio je momku puls, pa vratio bočicu na mesto. Uzeo je fotografiju dečaka i posmatrao je u tišini. Baš tad, poručnik se vratio.
„Nešto novo?“
Doktor je ćutke pokazao na leš. Zagašene oči i poluotvorena usta pomaljali su se ispod zavoja.
„Sranje!“, otpljunuo je poručnik i pogledao hirurga. Otrgao mu je sliku.
„Šta ti je ovo… Opa! Unuče!“, potapšao je doktora po ramenu. „Svaka čast! Lep dečko… Biće to veliki čovek!“
„Biće“, rekao je doktor, zureći u pod. „Na oca.“
Dimitrije Bukvić
Dimitrije Bukvić , rođen u Beogradu, 1985, sociolog je, novinar i pisac. Priče je objavljivao u Srbiji, BiH, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Pobednik festivala mladih pisaca Srpsko pero, konkursa Narodne biblioteke Bor i konkursa Miodrag Borisavljević. Autor zbirke priča "Svaka dobija" (Partizanska knjiga, 2017) i publicističkih dela "Kafanološki astal / Karirani stolnjak" (sa Dragoljubom B. Đorđevićem, 2014) i "Šezdeset osma – pedeset godina posle" (2018). Nakon zbornika Biber moći će da pompezno napiše: prevođen na većinu jezika regiona. I evo, upravo je to napisao.
Kontakt: dimitrije.bukvic@gmail.com
ažurirano: 04/02/20
