Pogača

Aida Šečić Nezirević

Pogača je vruća, meka kao duša.

*

„De, uzmider malo“, kida komad i prinosi ga njegovom ulubljenom licu.

Uhvatila ju je pred kokošinjcem. Zavrnula joj je vrat, koristeći se zakonom jačega. Raščerupala ju je, spretnim rutinskim pokretima, pa gurnula u lonac, pod poklopac. Voda je već ključala kad ih je vidjela kroz prozor, razularene poput dječurlije koja se igraju rata.

A možda ovo i jest samo igra. Žmurka, kao ona u djetinjstvu. Oni broje. Ona i Sejo se kriju pod poklopcem. Na poklopcu leži iskrzan crveni itison, čuva ulaz u njihov podzemni svijet. Škripi nad njima pod od natrulih drvenih dasaka. Pjevuši: Ko se ni-je skri-ooo ma-ga-rac je bi-ooo…

„Ama, ne mogu više ni te lešine, majko.“

*

Srce mu ne kuca kako valja.

Strepi nad njim kao nad kržljavim ptičetom otkako je ispao iz nje. Prišiva ga za sebe. Sa tri je znao utrčati njoj u kuhinju i kopati joj po košulji. Dosado, zar ti nije dosta! Jedva ga je u četvrtoj odbila.

*

Džemal je od nje bježao. Krio se kod oca. Dođi mi, bolan, zvala ga je, i srce ju je boljelo, ali on ju je gledao kao tuđu. I tako godinu za godinom. Kad je bježao u šumu, s ljudima iz sela, nije se ni osvrnuo. Šuma je otvorila usta, kučka jedna mrska, i progutala ga. Kao da ga nikada nije ni bilo. Samo su stabla, čvrsto spletena, igrala na proljetnom vjetru. Rugala su joj se.

*

Treći je put ostala trudna u sam osvit rata. I radovala se, a i nije. Htjela je da rodi kćerku, i Hasan je to htio, molio ju je. Ona se isprva opirala. Gdje priliči da, na pragu četrdesete, sa dva sina, hoda uokolo s lubenicom pod košuljom?

Ali hajde.

To je jutro bilo kao i svako.

Zalijevala je ruže u avliji.

Milicajac je skinuo kapu i prišao joj. Micao je usnama, a ona ga nije čula od vlastitog vriska. Pala je na koljena, a ona je lubenica u njoj pukla. Sok je pokuljao iz nje. I meso.

Majušan, savršen oblik.

Zvao se Enisa.

*

„Ne čuju se od jučer. To je dobro.“

„Šta si namislio, Sejo?“

„Hajmo.“

„Ubiće nas, bolan.“

„Bolje oni brzo, nego glad polagano.“

*

Ne okreće se jer zna: kuća pruža ruke, poput odojčeta.

Kuća zove: „Tidžoooo!“

Poljubi, ćeri, ruku novom ocu i materi.

Crvena krv na bijelom čaršafu.

Crven konac oko male ruke.

Pazi da ga sisom ne ugušiš, ko Hata svoje.

Ogledalo naspram staračkom licu.

Nije umro, rodio se.

Preselila.

Nišani bijeli, oštri, što pišu po nebu.

Cvijeće. Voće što se, prezrelo, pokorno svija ka zemlji.

„Tidžoooo!“

*

„Ćuti šta god te ko pita i pjenu iz usta katkad pusti.“

Idu livadama što su goleme i puste. Samo ptice prelijeću.

„Dobar dan“, zakriješta joj jedna pored uha.

Hatidža trznu ramenima.

„Dobar dan i tebi.“

„Otkuda si?“

„Iz Mrkovića“, sjeti se obližnjeg njihovog sela.

„A to, ko ti je?“

„Sin mi. Rade. Bolestan u glavu, evo, od rođenja.“

„Aaa, imaš li još djece?“

„Samo njega.“

I Džemala čiji lik ne može zamisliti kad sklopi oči.

„A mi odosmo u berbu. Sigurno si i ti pošla tamo?“

*

Pljačkanje praznih kuća traje čitavo popodne. Razočarenje se rukom može opipati. Nema nakita ni novca.

„Zakopali su“, zaključuje jedna.

„Kad se prođe traktorom, naće se“, nadovezuje se druga.

„Jes, jes, al mi ćemo ovo onda dobit“, kaže prva pokazujući vrh palca između kažiprsta i srednjeg prsta.

Ostale se zasmijuljiše.

„Ti u berbu bez torbi krenula“, veli ona što je tvrdila da je nakit zakopan.

„Ama… smete me ovaj moj nesretnik. Ni s njim ni bez njega nikud ne mogu.“

„A čojek đe ti je, je li u vojsci?“

Ona odmahnu glavom: „Pogino prije rata u Prijedoru. Pao sa skele.“

„Udova si, znači. Kako ti se čojek zvao?“

„Miladin Mišović.“

„A ti?“

„Nada.“

„Aaaa. Evo ti jedan moj ceker, moš u njeg utrpat to lonče i te store. A malo si uzela, bogami.“

„Fala… Dosta.“

Kreću. Sunce već prostire narančastu postelju, zijeva, osmijeh mu slabi.

Prođoše tako, u grupi, pored tri mladića u maskirnim uniformama, opružena u travi poput čopora lijenih pasa lutalica. Ako jedan zareži, svi će poletit. Puške su kraj njih, nemarno položene. Sejo se još više pogurio, iz usta mu kaplje pjena. Žene ga sažalno gledaju:

„Jadnik.“

Idu još kilometar, možda i dva, pa dolaze do nekakvog raskršća.

„Hajd, prijatno“, kažu žene.

Hatidža im maše, a one odlaze prašnim vijugavim putem ka svome selu što se nazire u daljini. Ona će produžiti. Ne žele, pa čak ni ona što ju je onoliko ispitivala, znati kuda će. Umorne i znojne, s vrećama punim tuđih života, nestaju joj iz vidokruga.

*

Kozarac stoji pred njima. Noć je. Oči okolnih kuća zatvorene. Samo psi zavijaju.

„Ja bih zvao čika Dragana.“

„Ti si lud, sine.“

Telefonska govornica je zgurena i jadna, ali živa.

„Čika Dragane?“

Vrijeme hoda kao starica. Farovi bljesnuše kao svici.

„Brže.“

*

„Evo i vruća pogača za put.“

„Fala, Ano.“

Ana ih grli.

Autobusi čekaju.

Za njom ubacuju Seju, u pantalonama očevog starog prijatelja, što se, prevelike, tužno vuku za njim po zemlji.

*

Autobus klima po makadamu, škljocka poput vještačke vilice. Sejo spava s obrazom u dlanu. Liči na smrt. Svi muškarci u tom autobusu liče na smrt.

I smrt liči na njih.

*

Planina, u znak dobrodošlice, pokazuje sive, pokvarene zube.

„Stoj“, dere se neko. „Izvedite ih.“

Hatidža dlanom briše smeđu prašinu sa stakla. Gleda sliku. Muškarci s puškama mile okolo. Kao žohari, Bože me oprosti.

„Policija“, kaže grub glas. „Kontrola.“

„Šta je ovo? Zar nećemo na razmjenu?“

Ljude tjeraju iz autobusa. Neki se opiru. Neki nemaju snage. Izvlače ih silom. Redaju jedne kraj drugih kao dječaci plastične autiće.

Ovi što su ih zaustavili razgovaraju. Nešto raspravljaju. Hatidža ih posmatra.

Mladi su ti naoružani momci, barem većina njih. Odrezani od majčine utrobe, tješili su se njenim mlijekom. Majušnim stopalima proučavali tlo. Kao i njeni sinovi. Sricali su slova u drvenim klupama i jurcali s vjetrom i suncem po livadama. Kao i njeni sinovi.

Šta ili ko ih je natjerao da dođu ovdje, u ovu vrlet, nad ove stijene?

Jedan viče. Riđokos, a suhonjav poput Seada. Ne može. Neće. Odmahuje glavom toliko snažno da se čini kako će mu se lobanja odvojiti od vrata.

„E, onda ćeš i ti s njima, jebo li ti pas mater“, viče neko.

Ovaj pada na koljena. Plače.

*

„Ja sam, bre, gladan“, veli neki krupni brko ptičjeg nosa. Mora on biti neki nadređeni, vidi se to i na licu i u držanju. Stoji dalje od ostalih, pa iz torbe što mu visi o ramenu nešto vadi. „Imam konzervu a nemam hleba. Ima li ko hleba, momci?“

Jedan ili dvojica slegoše ramenima, ostali ne obraćaju pažnju.

„Ah, sve ste pojeli, jebem li vam, mladi pa uvek gladni.“

„Imam ja pogaču, hoš li?“

„Daj“, kaže on pa se zagleda u Hatidžine uplašene oči. Anin poklon, umotan u čistu roskastu pamučnu krpu, nestade u njegovim šakama.

*

Sunce prostire crvenu posteljinu. Vojnici stoje iza kolone živih mrtvaca. Guraju ih naprijed prema rubu stijena. Živi mrtvaci se klate.

Onaj što mu je dala pogaču zalijepi Hatidži pušku za želudac.

„Ti, ženo, ajde vamo sa mnom. I taj tvoj mali, nek gleda.“

*

Pođe ih gurati u šumu, tjerati ih pred sobom. Hatidža na leđima osjeća pritisak hladnog metala. Sad će je poleći. Skinuće joj gaće i gola će joj stražnjica dotaknuti oštro kamenje. Raširiće joj noge. Zabiće se u nju, on odozgo, kamenje odozdo.

Ona će kriknuti prije nego što…

Hoće li Seju ubiti prije ili poslije toga?

„Okreni se, ženo.“

Ubij mi sina prvog, da ne gleda…

„Tamo“, pokaza čovjek krupnim prstom prema gustišu, „bežite.“

*

Travnik ima park i klupe. Na jednoj takvoj, kraj nekakvog bijelog kipa bez glave, stisnuti jedno kraj drugog, provode noć. Sejo spava s glavom na njenom ramenu. Ona ne smije. Ako zaspi, po Seju može doći smrt.

Smrt i Sejo liče kao sestra i brat.

Ne dam ga. Ne dam.

*

Čeka ih pred kasarnom. Mršav je, u maskirnom odijelu, kratko ošišane plave kose. Pravi vojnik. Steže ih uza se. Jednom rukom nju, drugom Seju. Ispušta pisak, kao lokomotiva.

„Kako… kako?“

„Spasila nas, sine moj, pogača.“

  Aida Šečić Nezirević

Aida Šečić Nezirević (Zenica, 1978.) po struci je lektorica. Dobitnica je nagrade Fra Grgo Martić za poetski prvijenac "Lutke" (2011.), nagrade Fondacije za izdavaštvo FBiH za roman "Vraćanja" (2020.), III nagrade na konkursu Write Queer (2021.), II nagrade na konkursu Marija Jurić Zagorka (2022.), te nagrade za najbolju monodramu na regionalnom festivalu Inbox (2022.) Učestvovala je na književnom festivalu Na pola puta (2018.). Piše poeziju, prozu, drame i bajke, lektoriše i bori se za rodnu ravnopravnost u jeziku.

Kontakt: aida_secic@yahoo.com

ažurirano: 02/03/23