Vrbas ovdje pravi blagi zavoj i, što mu nije odlika, grana se u tri rukavca stvarajući tako mala ostrvca, a naniže se te tri krivudave trake ponovo spajaju u jednu. Huči, nadošao je. Obala s ovu stranu je strma, vrbe i žbunje. Dalje se prostrla ravnica, ravnica je problem, kroz tamu prijeteće nepregledna, u njenoj mračnoj utrobi cesta nestaje, nikako da je sustignemo.
Najmlađa mora mokriti. Baš sad. Od straha, vjerovatno…
Teta Nada je bila bakina najbolja prijateljica. Živjela je nedaleko od nas, u jednom od dva crvena ciglena nebodera u ulici paralelnoj s našom. Bili su to tzv. vojni neboderi, sagrađeni 1974. godine, dobrih 20 godina nakon izgradnje našeg kvarta, ali iz moje perspektive oni su tamo oduvijek. Dijeli ih terasa koja je danas zapuštena i zarasla u travu i korov, no nekada je služila svojoj svrsi i bila je mjesto okupljanja djece i stanara.
Zadnje su iščupali prozore. Crvenih lica, zajapureni vukli okna, obijali zidove, eno i mog ćaće i za čas – jedan prozor s njihove kuće stoji i u našoj šupi. Nigdje korist od njega, samo se spotičemo i psujemo, prokleli smo to okno već bezbroj puta, dođavola neka ide, još nije otišlo…
„Da li si vozač kamiona?“, upitala me je moja ćerka, devojčica krivih nogu, koja ima devet godina. Inače, te krive noge nasledila je od mene. Moje su još krivlje. Nikada me do tada nije pitala čime se bavim. Prišla mi je, noseći svesku sa čisto belim koricama gde ništa nije pisalo, pokazala mi naslov koji je zadala učiteljica i upitala me to. Da li sam? Trebalo je da napiše sastav o mom zanimanju. O zanimanju svog oca.
