Aneta Velkoska
Toti je udahnuo paru čaja od šumskih plodova i glasno uzdahnuo tako da bi ceo svet mogao da ga čuje. Potopio je do pola čajni kolačić i pedantno počeo da ga sisa pod brkovima, što je trajalo ukupno minut, dvadeset jednu sekundu i deset stotinki. Imao je trideset dva savršena zuba, trideset belih, jedan zlatan i jedan srebrni. Kosa mu je bila zalizana kao u italijanskog mafijaša, obrazi sočni kao grčke pomorandže, oči nalik na afričke dijamante. Progutao je i drugu polovinu kolačića i otpio veliki gutljaj čaja, uzdahnuvši tako snažno da mu je para izlazila iz usne duplje, zbog čega je ličio na mitskog zmaja koji se izgubio u vremenu i našao zaglavljen usred jednog rata.
Todor, ili od milošte Toti, veteran je nekadašnje jugoslovenske vojske. On je bio čistač na ratištu i imao je zadatak da brzo i marljivo sa terena čisti ubijene vojnike i zakopava ih u zajedničku grobnicu. Poslednji rekord u izvršavanju naređenja postavio je neposredno po završetku rata rezultatom od jedan sat, dvanaest minuta, četrdeset pet sekundi i tri stotinke za čišćenje dvadeset dvojice ubijenih vojnika i njihovo zakopavanje. Toti nikada nikog nije ubio. On je bio profesionalni vojni čistač i vratio se kući živ, zdrav, sa ukupno trinaest ordena za hrabrost, šest značaka, četiri diplome, dva pehara, jednim priznanjem za vrhunska vojna dostignuća u svojoj struci i mnoštvom preporuka.
Od svih četrdeset sedam čistača angažovanih za vreme rata, Toti je bio jedini u stalnom radnom odnosu, sa zdravstvenim osiguranjem i dodacima za prekovremeni rad. Bio je uvek na vrhu rang-liste najboljih vojnih čistača, iza njega su bila tri prazna mesta, a onda su se nizali drugi vredni čistači. Toti je sopstvenim sredstvima nabavio osamnaest savremenih alatki za rad, devet sredstava za higijenu, pet mašina za dezinfekciju, tri kompleta radne odeće. Od komandanta je dobio i oružje, ali ga je ustupio armiji. On je u rat ušao da bi čistio i tako je ostalo do samog kraja.
Kuća mu je bila besprekorno uredna i mada je tu bilo mnogo ukrasa, knjiga i sitnica, one su uvek bile obrisane i sjajne. Odeća mu je bila ispeglana i raspoređena po bojama. Imao je ukupno dvadeset odela, dvadeset pari cipela, dvadeset šešira, dvadeset satova, dvadeset štapova za hodanje. Ako bi mu se oštetila košulja, sat ili cipela, bacao je u đubre čitav komplet.
Posedovao je sedam servisa za ručavanje i svaki je upotrebljavao jednog dana u nedelji. Sedmi servis bio je zlatan i koristio ga je nedeljom. Onda bi Toti svečano izlazio na ulicu i deci delio 101 bombonu, sedamdeset sedam čokolada, trideset tri soka, jedanaest žvaka. Odraslima je donirao stare novine od te nedelje pa bi se povlačio u svoje dvorište, čisteći naokolo do kasne večeri. Susedi su u šali govorili: „Kod Totija je i đubre čisto!“
Toti je žvakao drugi kolačić sa istom pažnjom s kojom je prekopavao baštu iza kuće svakog prvog dana u mesecu. To je bila ritualna tehnika koja bi se završavala otkopavanjem jednog starog sanduka, koji bi Toti otvarao i čistio sledeće predmete: jedan vojni dnevnik, dva vunena ćebeta, tri različite bombe, pet fotografija, osam metaka, devedeset i devet pisama od voljene Dragane. U njemu su bile i vojne nagrade. U stvari, Toti je u njega zarobio rat. Kad bi ga na trenutak oslobodio, on bi očistio rat i ponovo ga zarobio, zakopao ga pod zemlju. To je bio najčistiji rat ikada zato što je imao Totija za čistača.
Popio je ostatak čaja kao da guta sopstvenu sudbinu sa identitetom nepostojeće stvarnosti. Ušao je u kuhinju, započeo pripreme za ručak. U tepsiju je poredao šest velikih srpskih krompira, četiri debele hrvatske šargarepe, jedan slovenački crni luk, dva parčeta bosanskog mesa, pet velikih kašika makedonskog ulja, sedam crnogorskih začina, tri sveža kosovska jajeta, više nije moglo da stane. Ručak je spustio u vrelu rernu i oblizao usne, znajući da će u slast isprazniti celu tepsiju, pravo sebi u stomak.
Jugoslovenska mandža nestala je u Totijevim organima za varenje za četrdeset četiri minuta, osamnaest sekundi i dve stotinke. Zalio ju je viskokokvalitetnim evropskim vinom i udahnuo gusti američki vazduh, padajući u san u ležaljci iznad zakopanog rata, nežno zanesen milovanjem okolnih palmi, u snu je ponovo otkopao poginulu Draganu, jeli su jeftine krofne, ne čisteći fleke od čokoladnih mrvica, smejali se gromoglasno i veselo i trčali pored mora. Nastupila je tišina. Mrtva. Kada je Toti video da mu u susret dolazi ogromno prostranstvo sa čistim rukama, dozvolio mu je da ga zagrli i za tačno pet minuta, dvadeset sedam sekundi i devet stotinki potonuo je u čistilište duše.
Prevod: Irena Šentevska
Aneta Velkoska
Aneta Velkoska, rođena 1978. godine. Živi i radi u Skoplju. Radno iskustvo: profesorka, tv-novinarka, bibliotekarka, spisateljica. Dobitnica je nagrada za poeziju, prozu, dramu. Djela: "Што ја нервира вечноста" (2001.), "Дали сите богови се романтични" (2004.), "Прв македонски лексикон" (2004), "Втората љубов на каменот" (2009.), "Најџиновското џуџе и најџуџестиот џин" (2010.), "Лошиот Јин и Добриот Јанг" (2018.), "Бескрајна рамка" (2019). Piše dramske i filmske scenarije. Autorka je više multikulturnih projekata.
Kontakt: aneta.7.atena@gmail.com, Facebook: Aneta.Velkoska
ažurirano: 19/09/21
