Stefan Slavković
kad se probudi. Glasovi što jezde iza baterijskih lampi podrivaju joj san kao što rakete u snu buškaju Alep. Nenajavljeno, ispod zemlje i ciljano, dok je ne dotaknu, kao kriomice. Telo joj s tlom podrhtava, a mermer pod njom šapuće: pada kiša, mala Ajša, pokrij noge, ozeboše. Maj u Tovarniku nimalo ne liči na maj u Alepu. Proleće je tamo suvlje od baruta. A barut mora biti suv, inače nije barut, inače ne eksplodira, inače ga ne sanja. Ali, ni Tovarnik ne liči na onaj Alep kojeg je sa svojima ostavila pre skoro punu godinu. Obećala je da će ga ponovo videti. Reda radi, ne zna kome. Majka uglavnom ređa o knjigama o kojima je razglabala s učenicima, a otac klimavo ponavlja: ne odvajaj se, sve je ovo normalno. Ajša ima jedanaest godina i ima i dovoljno pameti da zna da odrasli menjaju obrise normalnosti da bi preživeli, poludeli. Zna i da treba da ide uz nogu, jer put koji gužvaju dalek je i ne prašta. Zna i da spavanje na groblju neumitno menja pitanja koja može sebi da postavi, ali još ne zna kako. Previše je kapi, previše, da bi se na to osvrtala. Koliko su dana već ovde? Verovatno nekoliko, sigurno više od jednog. Ovako, iz neprozirnog sna, može samo da uvuče noge pod ciradu, kao mačak spreman za skok ili kao miš u izvidnici, i da osmotri ploču pod kojom je spavala. Simo Bursać, 1945-1993.
Uspravlja se, zeva i razmiče kosu sa čela. Nebo je već noćima ljubičasto. Opet gricka horizont, izuzev šume, vazda tvrdoglave šume, iz čije se konture približavaju baterijske lampe nošene stranim jezicima. Opet novinari. Ustaje i gleda u daljinu. Panduri i dalje palacaju palicama, šapuću među sobom, puše i telefoniraju. Otac je rekao kad su stigli: s jedne strane su jedni, s druge drugi; jedni nas ne puštaju, drugi nas vraćaju; jedni su se nedavno branili, drugi su nedavno branili, a ovo groblje, na ničijoj zemlji između Srbije i Hrvatske, ostade neodbranjeno, pa ne pripada ni jednima ni drugima; povrh svega, na njihovim jezicima, za koje tvrde da su različiti, reč „tovar“ znači isto. Prtljag, roba, bagaž. Teret. Ime Tovarnik ga zabavlja više nego majku. Vreme prođe brzo kad znaš mnogo stvari, tako kaže. Ali i majka zna mnogo toga, pa je opet juče tri puta ponavljala priču iz jedne knjige u kojoj čuvar ne dozvoljava nekom radoznalom seljaku da prođe kroz vrata, uporno tvrdeći da je iza njega još strašniji čuvar. Seljak na kraju umre, a čuvar verovatno bude u pravu. Otac je majku tek trećeg puta prekinuo, usput namigujući Ajši: ovo je proces, sve je ovo normalno.
Simo je posmatra postojano, predano, razobličenog osmeha. Ajša golom rukom briše sliku i sad se pod njom ukazuje neko drugi, drugačiji. Kockast, umoran, čini se, koliko i ona. Hvala ti, kaže ona i štipa ga za obraz. Traži roditelje, kaže Simo i ponovo se pod kapima razliva. Dugo joj već nije neobično ako nisu tu, ali ne zna šta bi kad bi znala da ih gleda poslednji put. Ili, još gore, pretposlednji.
Jedan od glasova joj prilazi i upire u nju baterijsku lampu. Ajša rukom zaklanja lice i seda pored Sime. Sarađuj, kaže on. Za nju je osoba i dalje samo koloplet mucavih reči, engleskih, britkih, i par blatnjavih čizama. Izvini, čuje se, mala, izvini, pogledaj gore, i tako dalje. Ajša se pretvara da ne razume, jer je razgovori umaraju. Ko bi rekao da: „Dobar dan, Ajša, četrnaest, iz Alepa, oko godinu dana, s mamom i tatom, bio je tu i brat, tri godinice, ne znamo“, može da dosadi. Reči se ubuđave, ili, još gore, okamene, i onda budu kao nepojeden hleb. Jedno vreme je bila Latifa, osamnaest, manekenka, Kabul. Potom je bila Mai, dvanaest, uskoro trinaest, Tripoli. Libijski, ne libanski. Onda je postala Almasa, petnaest, Damask, potpuno sama. Sada je devojčica koja neumorno odmahuje i glavom i rukama, ne znam, ne znam, ne znam. U redu, odmahuj i sarađuj, kaže Simo, znaš i sama kako je. Novinari u njima više vole kada ponešto kažeš, a ljudi u njima nisu ništa bolji od drugih, najviše vole mutave.
Glas utihne i jednim pokretom zabija lampu u zemlju. Iza titrave svetlosti čuči čovek od tridesetak godina. Na grudima ljuljuška foto-aparat. Pruža bledu šaku i Ajša se rukuje. Naginje se ka njoj. Svetlost odozdo obasjava njegovu mladolikost, klesana brada iscrtava oštru senku, a na njenom vrhu užlebljena stoje dva krupna oka, bistra i plava poput prolećnog neba nad Alepom. Osmehuje se i klima glavom. Lep, bogami, kaže Simo, nema šta. Lep, odgovara Ajša.
Čovek pokazuje na sebe i govori svoje ime. Ajša čini isto. Sava se smeje, iz dubine. Ako je po imenu, treba da ga ljubiš, jer je drag, kaže. Ajša se kikoće. Kako si, pita čovek. Ajša sleže ramenima i odmahuje glavom. Mnogo si lepa, kaže. Ajša opet sleže ramenima i oseća da su joj dlanovi vreli. Čovek iz ranca vadi čokoladu, priljubljuje je uz usne i kaže: budi tiha, ovo je za tebe. Ajšin džep guta čokoladu, a njena usta pune se vodom. Čovek se hvata za dugački objektiv i pita: mogu da li da te slikam. Da, izleće iz Ajše, kao detonacija. Pobeže joj glas i namah je zbuni. S dlanova isparava.
Ajša sklanja kosu u stranu, trlja oči i osmehuje se dok čovek gasi lampu i kucka po aparatu. Škljoca nekoliko puta u njenom pravcu, zagledan u svetleći displej. Proverava podešavanja, kaže Simo, uskoro će. Od blesaka blica igra joj pred očima; ponovo ih trlja i pod laktom oseća šuštanje čokolade. Vadi je, otvara i nudi čoveku. On je sklanja u stranu. Pokazuje joj na džep i namiguje. Ajša izgovara: ne, ne, ne, i ponovo je vadi. Čovek uzima čokoladu i spušta je na zemlju. Izgleda ozbiljnije. Celom šakom pritiska prostor između njih, na dole, kao otvorenu kutiju, i govori: polako. Opet podešava foto-aparat. Baš nije gladan, kaže Simo, a možda samo ne želi da se vidi kako jedeš. Bolje da je vratiš u džep.
Aparat mu u trenu sakriva lice, a usta mu se sama od sebe u nehaju razjapljuju. U redu je, kaže. Ajša se osmehuje i neprimetno pući usne. Do pre godinu dana to je radila pred ogledalom. Ispred nje vitla prst. Čovek ispušta dug izdah i rukama joj u krug pokazuje: budi prirodna. Posle dugo vremena, Ajšu iznenađuje nečije ponašanje. Želi da kaže: prirodna sam, ali blicevi joj svezaše jezik. Umesto toga, opet se osmehuje, ovaj put uvučenih usana, i blago nakrivljuje glavu. Čovek spušta aparat, brzo, i hvata je za šaku, brzo, dok drugom pokazuje na svoje ozbiljno lice. Nešto ne radim kako treba, misli Ajša, a ponašam se prirodno. I steže me prejako, ovaj ljubodrag, i rečima i prstima. To ti je na srpskom, dobacuje Simo, ič ga ne razumem, al’ se u prste razumem, mala, nešto si ga naljutila.
Čovek prestaje da govori i prste premešta s Ajšine šake na vrh njene brade. Diže je ka aparatu i kažiprstom gura njene usne naniže, kao plastelin. Ajša mu sklanja ruku, on je vraća, pa još jednom. Ovo spolja možda izgleda čudno, misli Ajša, kao kung fu za početnike. Kikoće se. Čovek je grubo, celom šakom, hvata za vilicu, upire aparat u nju i, u trenu koji je odabrao, izmiče ruku. Opaljuje rafalno, iz najvišeg zgloba kažiprsta. Blicevi Ajšu zaslepljuju i jedino što čuje je: škljoc, škljoc, mala Ajša, miruj sada, oslepećeš. Vid joj se vraća periferno, odlamaju se šarene arabeske, deo po deo, sudaraju se i bubre. Čvrsto zatvara oči i prstima ih gnjeca, kao zrna grožđa, nežno. Tama koju ne gleda usklađuje se sa spoljašnjom koju ne vidi. Ispred nje niko. Čovek se udaljio nekoliko koraka, grabi dalje kroz blato, nasmejan i zadovoljan, zaljubljen u ono što gleda na displeju. Gubi se među crnim obrisima ljudi. Traži roditelje, kaže Simo, pusti me da spavam.
Ajša ustaje i pravi nekoliko koraka, sigurna samo da noge koje pod sobom vidi zaista jesu njene. Vadi čokoladu. I ona je prava-pravcijata. Grize četvrtinu, a ostatak vraća u omot. Griz za mamu, griz za tatu i još jedan za bratove nejake zube. Ako je otišao, vratiće se. Ako se zagubio, naći će ih. U to je sigurnija no u noge pod sobom.
Iz smera kojim je čovek krenuo čuju se uzvici i udarci nalik na potmuli aplauz. Psuje se, misli Ajša, ali u mraku ne razaznaje ni ko viče, ni koga pljeskaju. Blicevi okupljenih fotoreportera, poređanih oko gungule u polumesec, nasumično osvetljavaju komešanje blatnjavih tela, i grimase, samrtne i žive. Opet tuča. Vraća se kod Sime i leže na bok. Zeva pravednički i znalački odgađa san. Već zna šta je s one strane. Visoravan pokraj kuće, kakvih je Alep prepun, sav izbokan i suv, sama će se od sebe pretvoriti u ustreptalo grumenje zemlje. Zagrmeće potom i prolaz koji vodi ka igralištu. Od kuhinje i trpezarije neće ostati ništa do nematerijalni, nedosanjani dokaz da može da odleti u paramparčad. Videće potom, kroz teške kapke i od slika mutna jutra, na ivici budnog, kako ivica njenog kreveta, tik uz negovana stopala, podrhtava. Grozan je svet u kojem se rakete ne vide, misli. Ovaj put, međutim, kroz prašinu i grčeve, pomalja se njen otac, sigurna je da je to njen otac, kome iz naručja vise dve bose noge i kome na grudima leži mala dremljiva glava. Tu je, Ajša, vidi, sve je ovo normalno, kaže. Čuje i majku: bismilah ir raham, ir rahim. Ali Alep je zove, da ginu, neumorno, svaki put
Stefan Slavković
Stefan Slavković rođen je 1986. u Beogradu. Otac i suprug. Dobitnik nagrade Danilo Kiš za najbolji master rad iz oblasti Opšta književnost i teorija književnosti. Novinar beogradskog nedeljnika NIN, magazina Liceulice i biltena Kolega. Svira bubnjeve, ali nije bubnjar.
ažurirano: 04/02/20
