Goran Janković
Vidjeli ih mi još iz daljine. Bili Kera, brat mu Braco, Mali i ja. Taman zastali u šumarku prije polja da se dogovorimo gdje će ko na stražu.
Dvojica su išla prema našem selu. Nekako nahereni. Ko da se drže za ruke.
Kera i ja se zgledamo. Tako otvoreno ovuda mogu da idu samo naši. Al aj znaj! I prije smo mi mislili da smo svi naši pa eto šta ispade. Za svaki slučaj kažemo Braci i Malom da se sakriju. Da zalegnu i budu spremni.
Zvjeramo dalje i razaberemo da nešto nose između sebe. Nešto ne baš veliko. I da su od toga nakrivljeni.
A kad su bili na stotinjak metara, ugledamo da imaju naša obilježja i da nose nešto umotano u vojničku jaknu.
Braco dobaci: Joj, mili Bože, šta to nose tako teško, a tako malešno.
Kera se obrecnu na njega da ne bude tetka, a meni namignu: Ma naši su sto posto. Mislim da sam onog nižeg viđo.
Nas dvojica izađemo ispred šumarka. Oni skrenu prema nama.
Prišavši nam, spustiše svoje breme na zemlju. Učiniše to nekako i brzo i polako.
Tek tad nas pogledaše u oči.
Zdravo ljudi. Evo mi donijeli Cileta, reče viši, i dalje naheren.
Mali i Braco izletiše iz zaklona. Šta to pričaš, bolan ne bio, pa Cile je veći od vas zajedno, ispuca Braco.
Eto… mi donijeli…
Čučnem, razvežem rukave i otvorim jaknu. U njoj gornji Ciletov dio. Negdje do kraja rebara.
Mali padne na koljena svog me ispovraćavši.
Pa đe su mu noge, jebote! Đe mu je kita, najveća u sviju nas, zakrešta Braco te potrča.
Kera se nadade za njim.
Niži kleknu, zatvori i zaveza jaknu. Potapša Malog pa dižući se diže i njega.
Kera i Braco se vratiše zagrljeni.
Pridošlice nas ponudiše cigaretama. Kad zapalismo, niži nam ispriča kako to sa Ciletom bi.
Dvajst dana niko metka nije ispalio. Samo bili na liniji u rovovima. Milina božija. Tolki mir bio da su ptice ponovo zacvrkutale.
A Cile, ma znate bolje od nas, nije mogo bez fiskulture. U rovu sklekove radio i umjesto tegova kutije s municijom dizo.
Kad tice stadoše pjevat, on ti izađe iz rova i krenu na brdašce iza nas. A tamo sve brisani prostor. Jedino na sredini dva jasenčića… jedan uz drugi.
Mi svi zanijemili. Samo kapetan reče: Nemoj, Cile dragi, đeš to.
A on se zakrenu… ne stajući… i najozbiljnije kaza: Noge i guzica su mi se ukljavorili. Fali mi brdo.
Al moj Cile, ubiće te.
Neće.
Trčo je tridesetak puta tamo-amo. A s druge strane neko je stalno ponavljo: A ja dobre pokretne mete, ljudi moji.
Sutradan opet. Svi ga pokušali rasperit, al džaba. Trčo tačno šezdestidva puta. Brojo ja lično. Oni prijeko dobacivali. Sprdnju pravili i smijali se.
Treći dan počnu ga teže podjebavat. Cile prvo ništa. A kad mu familiju krenuše uzimat u usta, Cile stade i ovako im kaza: Šta vam je, seljaci jedni, isti ste ko ovi moji. Skroz pohajvanisali. Šta vam nije jasno!? Pa sav sam se ukljastorio i sjebo od ovog sranja. Jel vi niste!? Išo više od sto puta. I još oko tristo sklekova otpičio.
Sutradan vidimo da i oni imaju svog Cileta. Vidimo, bogami dobar. Grabi ko konjo, a sklekove štanca jednom rukom.
Mjerkali ih jedno vrijeme, pa ne znam kako ispade, ko prvi predloži, jal naš jal njiov – počnemo se kladit. Mi imali cigara i brlje, oni trave. A kuće koji trčat i đe sklekove radit – očas posla se dogovorli.
Štaš, jebajga, mi smo pola zime u tom rovu proveli, proljeće dočekali, od života ni ž, pa nam sve to ko živo kino došlo.
Dvije sedmice je to trajalo. Cile vodio 7:6. Dahnuli dušom ono pravo. I mi i oni. Ma još samo što nismo i na kafu jedni drugima stali ić.
Sutradan vidimo – pobijediće Cile naš i danas. Baš bio stigo do jasenčića. Imo običaj da ih dodirne. Isto da se igro tuspasmene.
Kadli zaštekta nešto potmulo.
I kako zaštekta, tako i Cileta presječe.
I Cileta i jasenčiće.
Ispade ko da su četri direka u zemlju pobodena.
Al štektanje se nastavi i rasturi ih u paramparčad.
PAM! U pičku maternu, oklen im sad PAM… trznemo se mi i raspalimo iz svega što smo imali. Htjeli i u juriš da izletimo. Jedva nas kapetan zadržo.
Onda u neka doba shvatimo da oni ne pucaju. Da nisu ni pucali poslije PAMa. Polako prestanemo i mi. Čujemo s njihove strane galamu, psovanje, neku frku. A onda ništa.
A s naše bi neko đekad popizdio… ispuco rafal… jebo im nanu naninu i prokleo ih za sva vremena.
Sutradan oko podne doleti nam paket… nisam reko… napravili mi bili velike praćke… tako dobacivali opklade…
U paketu trava i parče hartije.
Evo ga. Saću vam pročitat.
Došo neki glavonja iz komande. U kontrolu. Usput nam ponio PAM. Pa kad je vidio vašeg Cileta, odmah i raspalio. Ubili smo boga u njemu. Javili sve komandi. Rekli da s vama više ne moremo ratovat. Maloprije stigla zamjena. Mi sad odlazimo. Glavonja je visok i debeo. Žut. Žuta kosa, žuti brkovi. Eto tolko. Samo da znate.
Goran Janković
Goran Janković rođen je 1959. u Zenici. Diplomirao filozofiju i opštu književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu. Od rata živi u Ljubljani gdje je, u KUD-u France Prešeren, pokrenuo i dvije decenije vodio izdavačku djelatnost. Prevodi sa slovenačkog. Sporadično se javlja u regionalnoj periodici. Knjige: 1993. roman "Riječ-dvije o Petroniju"; 1995. "O prostim stvarima – forma emigrantica"; 1997. haiku "Dok oblaci promiču"; 2013. roman "Događaj na brdu iznad puta"; 2001. "Antologija kratke priče ex YU" (1990-2000.).
Kontakt: rudolf@kud-fp.si
ažurirano: 01/03/23
