Sanja Trpkovska
Tog dana joj se učinio mnogo star. Kao da mu se obesilo čitavo lice. Vadio je neke papire, pušio, a pepeo je padao na sve strane po stanu, kao sneg. Njen gospodar Bojkov imao je pravo – čovek koji živi s psom liči na svog ljubimca, čak imaju isti miris.
Ona je danas imala jako loš miris. Bojkov je odavno nije istrljao vrelom vodom ili sapunom. Kod njih već dugo više nije bilo sapuna. Bili su zaglavljeni u tesnoj zgradi na širokoj ulici, na samo pet minuta pešice od glavnog garnizona. Nije mogla da se seti ni kada je poslednji put zadremala u njegovom krilu dok je on pažljivo četka. Da je mogla nešto da mu kaže rekla bi mu da joj nedostaju njegove priče dok ona drema. Htela je opet da čuje sve. Kako je kada ju je prvi put video cela mogla da stane na njegov dlan, kao loptica. Jednog dana dao ju mu je jedan profesor iz Bitolja, koji je već iste noći u gluvo doba zauvek otišao sa ženom i troje dece. Ili da joj priča kako ju je jednom izgubio na kartama u nekoj kolibi na Pčinji. Nije spavao cele noći, a već sutradan ju je povratio za vreću duvana. Omiljena priča joj je bila kako ju je pogodio zalutali metak i napravio joj rupu u uvetu, tačno na vrhu. On ju je stavio u ranac i na belom konju jahao da bi je hitno odveo na front, kod doktora. Od tada je počeo da je, češkajući je po uvetu, naziva šišmišom. Ona tu nije osećala njegov dodir, ali je volela tu priču. Nije se sećala događaja s metkom pošto ju je on uspavao hloroformom da ne oseti bol. Bojkov je uvek sa sobom nosio dve bočice, jednu sa hloroformom i jednu s otrovom. Krio ih je u donjem džepu prišivenom iznutra.
Volela je svog gospodara i on je voleo nju. U poslednje vreme pomalo su izlazili u šetnju. „Policijski čas“, šaputao joj je na uvo, čim bi u Skoplju zašlo sunce. U Skoplju rano pada mrak, u Sofiji još ranije, tako joj je govorio. Tog dana sve je bilo drugačije. Nije je izveo napolje ni ujutro, ni popodne, niti je poveo sa sobom na posao, što mu je bio običaj. Osim njega nije videla nikoga ceo dan – ni ženu, ni malecku. Mokraćni mehur joj je bio pun, ali mogla je da izdrži.
Dugo je ležala sklupčana u uglu. On je nešto zapisivao klečeći na kolenima na podu. Govorio je sam sa sobom „ime – ovde, prezime – ovde“. Žena i malecka više nisu bile tu nego što su bile. A nisu ni smele da budu tu. One nisu imale papirić sa slikom kao on. On je mogao da izlazi. Pogledala je svoje omiljeno mesto pored vrata od terase, ako ne izdrži, pomokriće se baš tamo. Još kad je bila malo kuče, ili siroče, kako ju je on zvao od milošte, tukao ju je kada bi se pomokrila u kući. „U kući ne, tu će da smrdi“, strogo joj je govorio Bojkov.
Konačno ju je izveo oko osam sati. Mesečina se tek pojavila, a ona je mašući repom izašla kroz vrata i zatrčala se niz stepenice u mračan hodnik. U ulazu su se čuli samo oni. On ju je zavezao i odveo pred lift. Uh, ona nije volela taj lift. Povukla ga je jednom prema stepenicama, a on ju je udario. Znao je da ona ne voli lift, sram ga bilo, lenjivac, neće da ide pešice. I ne, neće se pomokriti odmah kod osušenog drena. Zavlačiće ga naokolo na uzici. Eto, to će da ga snađe zato što je tera u lift.
Zastali su pred gvozdenim vratima i ona nije mrdala ni levo ni desno. Potegao je jako, pa još jače, ritual joj je bio poznat. Osetila je snažan bol, ali je ostala nepomična kao veliki svetlosmeđi kamen na pragu. On je odmahnuo glavom. „Ajde, ne izvodi“. Uzeo ju je „pod mišku“ i oteo mu se jak zvižduk pod njenom težinom. Ona je odrasla i čvrsta, nije više štene, neka mu bude jasno. Glasnim treskom je zatvorio vrata. Bilo je zabranjeno praviti takvu buku, ali on je imao propusnicu i ona je izgleda važila za sve. Pokvaren je, pomislila je i podigla glavu. Plašila se kada on treska vratima, fiokama, pištoljima. Opsovao je.
Napolju je videla jedno starije dete koje sedi na ogradi zatvorene škole i zatrčala se da ga onjuši. Dete ju je pomazilo, poznavali su se. Bojkov mu opali šamar i poviče na njega kroz zube da se vrati kući, zar hoće da ga uhvati patrola pa da od njega naprave sapun. Opsovao je. Okrenuo se prema njoj, odvezao je i nastavili su da šetaju. Žurili su prema mesari, ona je znala put. Obradovala se, njoj će mesar baciti koske, a njemu će dati kese sa dokumentima koje treba da spali u pećnici u svom stanu. Zima je, počeli su da greju.
Radnja je u ovo vreme bila zatvorena, ali mesar je bio tu, u mraku. Čula je njegove noge kako uspaničeno idu da im otvore zadnja vrata. Mesar, krupan i mlad, pojavio se na malim vratima. Dao je kese Bojkovu, jedna je bila puna koski. Sline su joj potekle. Mesar se obrisao o prljavu kecelju pre nego što ih je pozdravio, a ona mu je pružila šapu. Bojkov je izvadio tabakeru i dao mu nešto duvana.
Zapalili su cigarete istom šibicom. Ništa nisu govorili jedan drugom.
Zapalili su još po jednu i kada su im se glave približile mesar je počeo da mrmlja duvajući dim daleko ispred sebe. Glas mu je bio nečujan, ali ona ga je razumela: „Dve propusnice i jedan pasaport… do sutra uveče…“ Dim mu je izlazio iz svih otvora, iz nosa, iz usta. Zbunila se, da li je to čula mesara kako kaže „aport“? Izgleda da je nepravilno izgovorio. Iako nije bila ptičarka, znala je tu naredbu – prošla je obuku za vojne pse. Ali, na komandu „aport“ nije ništa nosila natrag. Jednom su joj tako po naredbi uzeli kosku i nikad joj je nisu vratili. Samo sa loptom može aport, ako mesar toliko insistira, pošto ga je čula kako još jednom kaže pas-aport.
„Znaš li ti, dobri moj majstore Šone“, pitao je Bojkov više za sebe, „da oči pasa ne vide isto što i ljudske oči?“
„Znam!“, glasno se začulo iz mraka. Ona se okrenula i još jednom zalajala. Bojkov joj je ponovo stegao uzicu, ustuknula je od bola. Uhvatio ju je nepripremljenu.
„Dobro veče momci, kako ste? Malo je sveže za šetnju, jel’ da?“ To je Krasimir Dželat, odmah mu je prepoznala glas. „Rekoh, ja znam da psi ne razlikuju boje. Ali, tvoja kučka moj Bojkove vidi sve, zna sve! Samo što ne zna, jadna, da govori. Usta ima, jezik nema – tako ovde kažu, zar ne?“ Krasimir je gledao u nju, govorio sporo i naglašavao svaku reč. Već im se približio na dužinu jedne uzice. Dželat je čekao da je pogladi, poznavali su se. On je radio na vozovima kao kapetan prve klase. U vagonima je vršio pritisak na ljude da putuju i da se nikada više ne vrate. „Možda, cenjeni kapetane, ali doktor kaže drugačije“, odgovorio mu je Bojkov, a lice mu je prebledelo. Krasimir joj je mirisao na sveže meso, sa odvojenim kostima, sirovo. U njihovoj četi nisu pekli meso, samo su ga odvajali i pakovali.
„Doktor, dragi moj Bojkove, je vodnik, običan kasapin, kao i ovaj tvoj ovde“. Krasimir Dželat se toliko uneo mesaru u lice, da joj je iz tog ugla izgledao kao da hoće da mu iskopa oči svojim šiljatim nosem.
„Ha! Ha, ha, ha…“, Bojkov je počeo grohotom da se smeje. „Kasapin!“, ponovio je za Dželatom i nije prestajao da se ceri. Krasimir mu se pridružio. „Kasapin, ali prve klase!“, nastavljao je Bojkov, a dželat se smejao uz cijuke – hi, hi, hi, kao hijena. Mesar je ćutao i pušio.
„I, Bojkove, šta ti još kaže doktor?“, Krasimir je bio radoznao.
„Kaže mi da su psi daltonisti, vide suprotnu boju iz spektra. Na primer, krv vide kao zelenu, a ne kao crvenu.“
„A žute zvezde na rukavu, kako njih vide?“, Dželat je upitao veselo i ponovo prsnuo u gromoglasan smeh, dok je štapom za hodanje bockao mesara po ramenu.
„Tu ne stavljamo zvezde, moj kapetane, samo trake. A ova moja kučka ih dobro vidi. Njuši ih i liže im odela kada stoje pred njom. Kad ih skuvaš malo su joj žilavi, ali ih mešam za nju sa svakakvim mandžama, pa ih jede.“
Dželat je odmahnuo rukom i klekao pred nju. „Lepotica si ti. Mali mesar će još dugo da ti daje koske, ako bude pametan i ako nastavi da sarađuje, ali samo s nama. Znaš li ti, prijo moja, da će majka ovog momka da umre ako joj ponestane lekova, bolesna je. Eh, jadni su ljudski životi, nisu kao pseći.“ Mazio ju je i štapom u drugoj ruci bockao kese koje nosi Bojkov. Iz njih je ispala jedna mala koska i ona ju je pojela. Drugu kesu nije bocnuo, potapšao ju je po glavi i iznenada otišao, kao što je i došao. „Laku noć, Bojkove,“ viknuo je Dželat iz mraka. Namestio je šapku i podigao kragnu do temena. „Idi kući, hladno je, razbolećeš se, ne bi voleo da te mesar leči… A, sem toga, policijski čas važi za sve, i za oficire, i za podoficire, i za mesare…“
Kad je sasvim nestao, ona je ponovo počela da maše repom. Njih dvojica koji su ostali tu zapalili su još po jednu. Nisu ništa govorili. Mesaru su se ruke tresle. Ali, Bojkov je bio još uznemireniji. Nije mogla da mu vidi zeleno srce, ali ga je čula kako kuca tako jako, kao da će izaći ispod uniforme. Pući će i pokvariti se kao onaj sat sa kukavicom koji je bio u njihovoj gostinskoj sobi. Ako mu izađe iz grudi ona će ga dohvatiti zubima i vratiće mu ga, ako radi. Ako ne radi, grišće dok njeno ne izađe napolje i daće ga njemu. Njegovo srce kuca preglasno. Ne sme da se pravi buka. Psi imaju sto puta razvijeniji sluh od ljudi, čak i ona, iako joj je jedno uho polu-mrtvo. Vojni doktor je to rekao kada ju je sterilisao. „Drugim uhom savršeno čuje, nemoj da brineš. Sem toga, žensko je, mora da sluša.“
Prevod: Irena Šentevska
Sanja Trpkovska
Sanja Trpkovska, rođena 1980. godine u Skopju, diplomirana je profesorka francuskog jezika i književnosti. Piše zbog samopropisane terapije protiv poroka i uroka. Voli sve što vole mladi.
Kontakt: sanja.trpkovska@gmail.com
ažurirano: 16/09/21
