Milan Vorkapić

 

 

Ovo što ću ti ispričati, rode moj, živa je istina… krušne mi mrve. Dosti mi njije ne vjeruje. Vele da prećerujem i izmišljam ki svi iz Krpeža, da branim Rvate, naše dušmane i zlotvore. Star sam ja da bilo koga napadam i branim, a u politiku se ne pačam.

Evo le, vako je to bilo. Neđe iza Đurđevdana devedeset treće, ozgo iz Gajeva iznenada rupiše njevi na našo selo. Ovi naši nesmajniki nit pravog rova, nit ozbiljne straže, nit se oficir poštiva… neorganizirato, rode moj, ljutijo se ko il ne. Neorganizirato i gotovo. A izgleda da su njevi otole bolje upamtili nauk iz JNA neg ovi naši odovle. Zapamtili uni da brez discipline nema vojske, i tako ti je, rode moj bilo od pamtivjeka… Vajeek su, rode moj, pobjeđivali uni što su disciplinirati i organizirati. A ovi naši, bože te sačuvaj. E, tako je bilo kad to Rvati napadeše naše selo potlje Đurđevdana. Našije nema ni pola; ko'će spavaju, imaju nekve smjene kanda rade na pilani, a ne da su u ratu. Štono reka Mićan Savin, to su ti vikend-ratniki. Uno njije zericku, što je tobaš držalo položaj kod nas u Krpežu, il spavalo, il se kartalo. Nekolko i već zorom pjano, neki posvađati, neki beru jagode… Ma, rode moj, gola zajebancija.

Rupili Rvati nenadano ranom zorom gore iz Gajeva. Unije pet-šest derana što je kartalo u rovu, puštili tri-četri rafala, pa nacinli bježati nisput u selo. Potlje pričali kako je to, tobaš, bilo povlačenje. Est ovo. Rode moj, bila je to bježanija da bi i zeca prestigli. Samo nami viknili:

– Bješte, ide par iljada ustaša!

E… štoš… Nacinemo i mi za njima… Nako kako se ko zadesijo. Njesmo uspili ni blago puštiti, nit što uzesti od stvari… mal nako u čeme si se zateka, tako si i odleća za vojskom. Zaustevimo se u Brđanima, to ti je veće selo od našoga Krpeža. Sad u ratu tamo bila komanda čete. Slećala se tamo vojska, uzbuna, rode moj. Izlećali na položaje, čekaju da Rvati banu za nami. Al jok. Ostali unu i Krpežu, nejdu za nami. Izašli mi na Grabište povr Brđana, gledamo ozgo u pravcu našog sela. Daleko je, edno otprilike tri kilometera, slabo se vidi, al dobro vidimo dim. Na par mjesta počne da suklja crn dim pa undak lizne vatra… Pale, rode moj. Gori nam Krpež. Samo što ga skrpimo, neki ga vrag satare. Zato nam selo valjda i dobilo tako ime… Još od Turskog zemana… Paljeli ga i Turci, i Austrijanci, i Venecijaneri, i Njemci, i Talijani, a ovi naši Rvati – stalno. Dočim nema ovije iz drugije država, eto ti braće Rvata da nas popale i razbucaju.

Gledam vojsku, uzmuvala se… Reko, sa će protivnapad. Ma iša bi, čini mi se, i ja – premda imam šeeset i šes punije. Pripitam komandira oće li do noći protivnapad. Veli on, čekamo naređenje. E, moj sinko, dok ti čekaš, uni se tamo ukopavaju, pale i pljačkaju. A ti čekaš naređenje a moliš boga da ga ne dobiješ, el tako? Veli, moramo da vidimo kolke su im snage, da procjenimo kolko našije treba, veli njesu to vrepci pa da i rašćeraš donoći. Njesu, njesu, al su zato naši bili brži neg vrepci, prniše iz Krpeža kud koji mili moji.

Aj, reko, sjutradan će naš napad. Est ovo… jope se čeka naređenje. Štoš, mi se rasporedili po kućami; ko k rodbini, ko k prijatelju, ko k nepoznatu. Vide ljudi našu muku, pomažu nam, djelimo koru kruva. Sutradan došli nekvi oficiri sa đipom, gledali ozgo sa Grabišta; mi njesmo smjeli prilaziti. E, reko, popodne će sigurno napasti, a uno jope ništa. Sve nešto obajaju, ogledaju, al nikako da udere na selo. Vajek se čeka to naređenje. Da ga u kemenu klešu veće bi ga napisali.

Bom deseti dan, diglo se ujutro nas grupa starčadi pa kod komandanta. Reko, bil nam dali koju pušku? Izbečijo se un, pita zašto će nam. Pa, velju, da idemo osloboditi svoj Krpež. Un ni mukajeta, zaškiljijo i gleda nas dal ga zajebavamo il nam je muka da se ne more više durati. Nastevim, reko, ako ne date kaku pušku, idemo mi štapima i rogljama da vratimo svoje kuće, vako se više ne more. Veli un, napad je već počo. Zgledamo se; reko, ajde ne benavi. Oklen počo kad se puška ne čuje. Tako veli, izviđači su od juče oko Krpeža i osmatraju; danaske se, veli, do devet sati trebaju vrnti. E, kad nam uni reču kakvo je stanje, undak ćemo uderiti.

Mi se malo pritišali, vidimo da smo brezobrezno nastupili, pa se vrnemo u selo. Kad, rode moj, neđe potlje devet sati dođeše tri tenka. Smasa se još nekve vojske, zgužva se to po selu, raspoređuju se. Vidimo, biće povražjeg trtnja. Bome, neđe oko podne krenše tenkovi, nasta povražja pucnjava.

Kad, rode moj, ne prođe ni po ure, nasta tišina. Izlazimo, viču ozgo sa Grabišta da se vrnemo u podrume, al mi ne obadjeramo. Zavirujemo iza sjekova, ništa ne moreš razaznati. Ma, reko, idemo mi u naše selo. Ne da vojska, ne da ti ni pamet, al srce vuče. Vuče nekva sila, ne moreš se opreti nit ustevti. I čini mi se kanda sad brže idemo i žurimo neg što smo prije deset dana bježali. Uletimo u selo… naši već tamo. Zauzeli ga isto ki Rvati prije deset dana; sad Rvati njesu privatili borbu, mal se vrnli oklen su i došli. Zamakinli nazat u Gajeve bez ranjenije i mrtvije. Mi se razišli po selu, ita svako do svoje kuće. Joj, nasta kuknjava i bugaranja… Od dvanajst kuća, pet izgorilo. Zapaljeno Stojanu Perišovom koji je oša u Srbiju, a druge četri od našije koji su u vojski Krajine… Osveta il poruka, vratar ća ga crni znati. A i nami, koji njesu popaljeni, je za plakati. Odnjelo sve što se moglo odnjeti. Zađem u kuću bez vrata, nema mi špareta, televizije, radija, frižidera, zamrzivača… I sijalice sve odšarafilo i odnjelo. Firange poskidane, nema bojlera, ni edne pipe, unaj novi prozor do dvorišta istevlo i odnjelo… Odagnalo obadvije krave i tele, nema ni kokošiju. Zavirim pod šajer, nema rakijskog kotla, ni gumenjaka, ni drljače, ni… nema ništa… Sve odnjeto, sve. Uno robice što smo imali razbacato po kući i dvorištu, vanjkuš bačen u osoku, lampaš razbit… Bugari žena, čujem da i druge jauču po svojima kućami. Ni ednoga bocuna rakije. Đe got zaviriš razbucato i opljačkato. Prazna kuća ki prazna duša… Nekako… mislim, vako jado izgleda žensko kad je siluju… prazno i opljačkato.

Idem kod komšije Mane. Ma, isto ki kod mene, sve odnjeto. Un još ima i dobar traktor, sve priključke. Sve ošlo, brte moj, sve. Svi sad ednako nemamo… Više nije važno što je ko i kolko ima… Sad svi nemamo. Veli mi Mane da mu kum plače ki djete, odvelo mu konje. Kum mu proda traktor u ratu i kupijo konje. Štoš, nema se nafte pa se čojk vrno na staro. Sad ga ovi vrniše na još starije… može orati na sebi ako oće što jesti. Eeee, jade moj.

Idem iza štale da tamo vidim stanje. Ja sam tujkare ima pet košnica čela. Vajek sam to volijo, još od pokojne matere… Reko, idem viđeti esu li i njije odnjeli. I mislim sad ću viđeti prazne grede. Kad, očinjeg mi vida, ne lažem – stoji mojije pet košnica, al stoje na daski još tri. Prekrstim se i ljevom i desnom… Priđem… Esu čele žive i zdrave, ulaze i izlaze kanda i nije rat. Pogledam te tri, dvije rade. Što je ovo, sunce ti žareno, nemorem sebi doći. Zagledam bolje, vidim da su to moje tri košnice što su prazne pod šajerom stale. E, pa brte si ga moj, znači rojile se, a neki njev koji se razumije u čele, uvatijo mi dva roja, a ovu praznu spremijo za rojenje. Ne moru biti ničije mal moje, jerbo samo ja u Krpežu imam čele! Čudom se načuditi ne morem. Vrnem se u dvorište, pričam babi, una ne vjeruje, ide zamnom iza štale. Krsti se i una, stala i gleda tije sedam košnica kanda nam se sedmero djece vrnilo odnekle iz daleka, iz neke nevolje i muke. Vrno nam se neko za koga smo mislili da ga je šundrala crna ljudska mržnja i zlo. Čujemo divan pred kućom, mi tamo. To idu oficiri i popisuju kome je što odnjeto, u kakvom je stanju kuća, štala i ostalo. Ja im se ništa za kuću ne žalim, mal odma im velim:

– Meni čele njesu odnjeli, mal mi još dvije uvatili koje su se izrojile.

Uni me malo čudno gledaju, vidim ne vjeruju mi. Reko, ajte zamnom. Uni tamo, pa se čudom iščuditi ne moru. Veli edan:

– Ma, to su uni spremili za odvesti, mal njesu stigli. Đe ustaše da osteve nešto naše.

A drugi veli da nije tako. Bijo je to, veli, čelar koji poštuje čele i čelara. Odeše prepirući se i natežući ko je u pravu. Ja osta uz moje čele, došlo mi da i zagrlim, tako sam nekako dobijo raspoloženje. Priđem im, nose na nožicama, ne obadjeraju na me. I une dvije nove. Reko, što li je spremijo ovu treću, Bože moj? Podignem je, ne maka se odavle ako te lažem, uno ispod dimilica i moj škiljak za čele. A na dimilici cedulja. Piše vako: „Rojila ti se druga do štale i zadnja, žuta. Prva do štele je dosti jaka i naskoro će se i una rojiti“. Nema potpisa, samo to.

Sjedem u travu pa nako mislim: Njesu u pravu bili oficiri. Nije ovđe bijo ni ustaša, ni čelar. Bijo je ođe čojk, jerbo je trebalo od bena sačuvati košnice. Bijo je ođe heroj, jerbo ja dobro znam kako se to sa benama rtvati. Nagleda sam se kad naši pljačkaju. E da barem morem viditi toga čojka… a marda me pozna, marda će mi se nekdar javiti kad prođe ovo ludilo… i kad ednoga dana radilice izbace trutove.

 

  Milan Vorkapić

Milan Vorkapić rođen je 1953. godine u selu Trojvrh, opština Ogulin, Hrvatska. Završio pedagoški fakultet u Rijeci. Zbog poznate situacije 1991. godine bio prisiljen da emigrira u Srbiju. Živi u Vrnjačkoj Banji, penzioner. Član Udruženja dramskih pisaca Srbije.

 

 

ažurirano: 28/09/21

This site is registered on wpml.org as a development site. Switch to a production site key to remove this banner.