Bojan Todorović
Te subotnje noći alarm je zvonio u vreme kada obično ležem u krevet. Nakon jutarnje rutine seo sam u auto i krenuo na put. Svakog petnaestog u mesecu vašar je u Šidu, gradiću u Sremu na srpsko-hrvatskoj granici. Vožnja do tamo odavno je već naučena, svaka neravnina, svaka rupa, neobična krošnja ili smešna kuća. Sunce je počelo da izlazi i nebo je izgledalo kao da je crtano pastelnim bojama, lepše od bilo kog zalaska. Ocvali listovi suncokreta počeli su da se uspravljaju. Činili su da se misli rasejano rasipaju po avgustovskom panonskom pejzažu. Bez obzira na moje uživanje u autu, svaki odlazak na vašar delovao mi je kao mučenje, trebalo je da imam najduži raspust u životu, polažem prijemni za fakultet kao moji vršnjaci, međutim očeva bolest se poigrala sa nama duže nego što smo očekivali. Kada sam završio školu krajem maja, preuzeo sam pijačni posao jer se tata razboleo. Međutim, kako je leto prolazilo, bližio se i njegov oporavak pa sam odlučio da napustim Srbiju kada ozdravi. Napolju se već potpuno razdanilo dok sam čekao red ispred kućice za plaćanje svoja dva metra tezge. Iako je sunce pržilo šoferšajbnu, košava je duvala toliko jako da mi je bio neophodan prsluk. Zrna peska i zemlje upadala su u sve pore tela, čak i u usta, pa su mi zubi proizvodili zvukove kao da jedni druge lome. Parkirao sam auto i prešao prekoputa pod šator da popijem kafu i razbudim se. Svega par stolova bilo je zauzeto. Pored šatora se već peklo 10 jaganjaca i 5 prasića. Kod šanka su za jednim od stolova sedeli tatini prijatelji Marko i Pinki, pa sam im mahnuo a zatim i seo za njihov sto. Dva lika su, u ranim pedesetim, zavaljeni u stolice gladili svoje pupkove na izbačenim debelim, dlakavim stomacima, izuli japanke i stavili bose noge preko njih. S vremena na vreme vetar bi dunuo i oborio neki suncobran, a žar ispod prasića i jaganjaca bi se raspršio po vazduhu u narandžastosivkastoj boji i lepio se po rukama ljudi okolo, te bi oni duvali u njega da ga se otarase. Ulicom je prošao brkati čovek koji nudi suncokret, kikiriki i čokoladice, uzvikujući u nekom čudnom ritmu. Buka se povećala za nekoliko decibela jer su polako ljudi pristizali na vašar. Kada sam krenuo da istovarujem svoju robu, Marko i Pinki su mi rekli da sam lud što to radim, bolje da dam sto dinara jednom od „tamnoputih“, koji su se tiho vrzmali okolo. Marko mi je ubrzo održao lekciju o hordama ljudi koji su se nameračili u Evropu da uzimaju tuđe poslove i menjaju njenu demografiju. Pinki je dodao da kad smo im već pružili neko utočište, mogu i oni nešto da doprinesu. Ove rečenice po automatizmu odzvanjaju svuda, od šatora, preko kafića, do prodavaca na pijaci ili gimnazijskih profesora, tu zarazu ljudi prenose kao štakori, izlazi iz njihovih usta kao smrad. Izašao sam iz šatora a zatim otvorio gepek i počeo da iznosim sve. Prvo sam izneo metalnu konstrukciju tezge, sastavljenu od desetine metalnih šipki sa kačaljkama na dnu i vrhu. Kada sam je namontirao, na nju sam stavio drvene letve kao postolje, a zatim i dva velika bela miljea koja su na sebi imala cvetnu šaru izvezenu crvenim i zelenim koncem. Lagano sam po tezgi počeo da iznosim svu robu za poljoprivredne mašine, počevši od većih elemenata poput kardana, a zatim vodene pumpe, pumpe za ulje, farove i ostalo. U jednom trenutku na Markovim i Pinkijevim tezgama pojavila su se dva momka, koja su počela da iznose sadržaj iz njihovih kola, dok su ova dvojica sedeli i dalje pod šatorom i pili pivo. Momci su intuitivno pakovali po tezgi, jedan razne vrste čarapa, a ovaj drugi praškove i raznoraznu kozmetiku. Inače, hiljade ljudi poput njih dvojice motalo se nedeljama na prostoru oko vašara, jer se na samo 2km odatle nalazi izbeglički kamp, jedan od mnogih na granicama Srbije sa susednim zemljama. Smešteni su u žicom ograđen kamp koji podseća na logor. Jedan od njih, koji je iznosio robu široke potrošnje, završio je posao i otišao pod šator da uzme tih sto dinara od Pinkija. Ovaj drugi se mučio sa čarapama pa sam mu klimnuo glavom i promrljao nešto kao „hej“, a on je zbunjeno zaklopio oči kao vid gestikulacije. Pitao me na engleskom da li mi treba nešto, a ja sam rekao da ne treba i pitao ga šta radi ovde i kako se zove. U tom trenutku, pojavio se stariji čovek ispred tezge da pita koliko košta AC pumpa za traktor IMT. Gledavši u momka pored mene prokomentarisao je da se pazim da se ne digne u vazduh i sve nas pobije. Elem, moj tata ima sujeveran običaj da prvoj mušteriji pokloni bilo šta što je želeo da kupi zarad što većeg pazara. Ja sam ovom dedi pumpu koju je želeo naplatio 25 evra umesto 20 koliko je inače koštala. Generalno cene određujem proizvoljno, ne držim se fiksnog, kako mi je izdiktirao tata. Posmatram ljude koji se kreću ulicom i ukoliko strastveno pogledaju u neki proizvod sa tezge, znam odmah da ga dugo traže i da su spremni da plate mnogo više nego što zapravo vredi. Marko se vratio i izdrao se na momka koji mu je nameštao čarape, a ja sam srčano uleteo u raspravu i rekao mu da ga ostavi na miru, da mu je dao nemoguć zadatak da sve namesti kako je želeo. Marko nas je opsovao obojicu, pa sam mu ja rekao da se nosi i krenuo da ispratim ovog u nekom nasumičnom pravcu. Zahvalio mi se i rekao da se zove Abed, da je u kampu već mesec dana, da mu volonteri daju hranu jer je sav novac potrošio na podmićivanje policajaca u Grčkoj. Prebijen je kada je pokušao da uđe u Mađarsku, pa je čuo da su u Šidu popustljiviji i da će se nekako dočepati Evropske unije, da bi na kraju došao do Nemačke. Za trenutak smo zastali.
„Koga imaš u Nemačkoj?“, pitao sam ga.
„Nikog od rodbine, ali jedan prijatelj sa interneta mi je obećao da će me primiti kod njega na neodređeno, dok se ne snađem…“
„Aha, a čime se baviš?“
„Novinarstvom. Radio sam u jednom satiričnom časopisu, pisao sam kolumne, a godinama crtam i karikature iz hobija. Ne objavljujem ih jer nisam toliko vešt. A ti? Pijaca?“
„Ma, ne pitaj. Ćale mi je bolestan pa ga menjam, uskoro ću i ja u Nemačku kod tetke. Radio sam na građevini, imam i prevarantskog iskustva sa pijace, valjda ću naći neki posao, ha-ha.“
„Ha-ha. A ja nikad ništa drugo sem pisanja nisam radio, niti želim, plus, vezan sam za svoj jezik, koji volim, njegovu muziku koju godinama istražujem i reči koje nižem na papir kao perle. Ne mogu da zamislim da pišem na bilo kom drugom jeziku, ne prođe niti jedan dan da se ne zapitam zašto sam uopšte i kuda krenuo. Ti ćeš u Nemačkoj makar biti radnik, a ja jedno veliko Ništa.“
„Ej, ne preteruj, možeš uvek biti karikaturista.“
Nasmejao se. Pomislio sam da će ga šala uvrediti, ali je ipak uspeo da se izdigne iz svoje patnje i nasmeje joj se u facu. Bio je jako mršav, upalih obraza i malo zakrivljenog nosa, zamislio sam ga kako radi neki fizički posao i tuga mi se uvukla u telo kao vlaga u zidove. Nisam znao ništa o ratu iz kog dolazi i u tom trenutku ništa mi nije bilo važno osim toga što sam se osećao neprijatno jer ne mogu nikako da mu pomognem. Rekao sam mu:
„Vidi, ja sam za maksimalno tri meseca u Nemačkoj, ako ti bilo šta zatreba, upiši moj broj, koristiću ga sigurno neko vreme dok sam tamo.“
„Dogovoreno, ako je se uopšte nekako dočepam“, odgovorio je.
Stajao sam u mestu dok je on odlazio. Hodao je spuštene glave između tezgi, povremeno šutirajući kamenje na šljunkovitoj ulici i nije nikog konstatovao, dok su svi buljili u njega tako odrpanog i usporenog. Učinilo mi se za trenutak, ironije li, kako je divno biti izbeglica. Niko te ne poznaje, možeš pišati ili pljuvati po ulici, meštani će uvek pričati da si to zapravo i uradio. Graja ljudi mešala se sa muzikom koja je dolazila sa nekoliko zvučnika i pravila kakofoniju koju nisam mogao da podnesem. Odjednom sam se uplašio za svoju tezgu i robu na njoj, pa sam brzo otrčao nazad. Dan se nastavio uobičajeno, ljudi su dolazili i odlazili, uglavnom su više pitali gluposti nego što su kupovali stvari. Sunce je bilo u samom zenitu i vetar je nanosio toplotu u talasima. Svuda je bila prašina, a ja sam sedeo na ivici svog širom otvorenog gepeka i sa njega pozdravljao kupce. Posmatrao sam čoveka prekoputa mene za roštiljem kako briše znoj podlakticom, čačka nos i zabada ruke u sirovo meso da njima napravi pljeskavice. Između nas dvojice vazduh se mutio od vreline i prizor je bio isti kao kad gledaš neodređen prostor iznad asfalta na trkama Formule 1. Oko 12 sati nazvao sam tatu i rekao mu otprilike koliko pazara ima i da ću uskoro krenuti kući. Nedelje i meseci su prolazili, moj odlazak u Nemačku se približavao, tata se u međuvremenu izborio nekako sa svojim bubrezima i ja mu više nisam bio potreban kao zamena na pijacama. Tetka me je prilično dobro ugostila, promenio sam već nekoliko poslova ovde, imam devojku i puno prijatelja. Sinoć, dok sam bio u izlasku i tražio mesto za parking, stigla mi je SMS poruka koju sam prvo ignorisao u svoj toj brzini, a kada sam seo u kafić i izvadio telefon na sto, u notifikacijama je pisao nepoznat broj i ispod poruka na engleskom: „Objavili su mi prvu karikaturu, ha-ha. Abed“.
Bojan Todorović
Bojan Todorović rođen je 19.11.1992. u Šapcu. Objavljivan je u književnim zbornicima "Na ulici gaze bose ljude" i "Sanjatorijum" u okviru projekata Radionice kreativnog pisanja novosadskog CK13, kao i u raznim književnim portalima (Strane, Eckermann, Rez...). Njegov poetski rukopis "Čarli ili (dobri dečaci loših država)" dobio je nagrade Milutin Bojić i Prvenac. Zbirka je objavljena krajem 2016. Bojan živi i radi u Novom Sadu.
Kontakt: bojantodorovic.tumblr.com, instagram.com/bojancharlie
ažurirano: 04/02/20
