Aleksandra Jovanović
Kad zrnavlje dotakne zemlju, svi se sjate.
„Oni čuju hranu, e. Pametna živina. I nikad nisam dala Bora da ih kolje, nego sama, znam gde treba da pritegnem. Ne osete ništa, samo ih pecne. Kol’ko treba.”
Živka glođe jabuku ko da je kost, pa pljuje pored česme. Kafu jedva srče.
„A šta ako ga pozovu?”
„Ma gde, slabašan je on. Znaš kako mu Bora viče, jedva drvo iscepa. Ne, ne. Trebaju njima jaki, mrki, da ubijaju. Gde će on, krv očima ne gleda.”
Ćuti, ćuti, ama kao da se smeje. Druge žene kažu: Živka veštica, Živka zna mađije, kad te prokune, ne dižeš se iz kreveta. Ama.
„A Bora?”
„Pregazilo ga. Nema tu više šta da se iscedi.”
„Ma.”
Znam šta rade kad sam na polju. Ne marim, zašto. Vetar me osveži, pa sednem ispod oraha i mislim. Nisu to velike misli, nego tako. Gugutka proleti, čovek prođe i mahne, deca protrče. Prijatno je. On mora negde snagu da potroši, slaba je vajda od motike i mene. A Živka nema muža. Otišao jedno veče na prugu, kažu zaspao.
„Pa, Maro, da uđem.”
„Uđi uđi.”
Ne mogu da slušam tropanje. Sin negde jurca, valjda neće preko brda. Noge mu lake, nekad mislim, poleteće.
Evo, tačno znaju. Kljucaju, mili moji. Sprema se nevreme, noge mi slabe. Moja majka je isto to imala. Uvek je znala da vidi vreme, a niko je nije slušao.
„Maro, navrati na kafu.”
„ ‘Oću Živka, oću.”
Suknja joj se zadigla. Htedo’ da je ispravim, ama trgla se.
Bora neće svaku noć sa mnom, kaže: smrdiš na štalu. A meni odgovara, odmorim pa izjutra ponovo. U štali tiho, samo muve lete i Šarka ih tera repom.
Samo sam zastala da predahnem, kad čujem pištanje. Odma’ mi srce stalo.
„M’rš, m’rš, Bog te ubio!”
Lasica, ružna ko pacov, odnese pile. Gde su ti oči, Maro, što ne paziš? Da mi je da ih stavim u kecelju, da ih sačuvam.
Eno, Bora viče.
U kući hladno, hladno. Drži neki papir.
„Na!”
Gledam, slova ne poznajem, ama znam šta piše.
„Zovu ga!”
„Ne drami! Daj jednu.”
Popila bih i ja, al’ gutam suze. On ne može da vidi krv, jedva sekiru drži. Kako će, jadan, da ubije?
„Još ne zna. Da ideš, da ga zoveš.”
„Imaš li dušu ti? Sin, jedinac.”
Sve mi je u glavi zazvečalo. A neka, kad trčim pred rudu.
*
Ispratismo ga i Zoran već dva dana ne dolazi sa reke. Kaže, ne vraća se dok ne donese najvećeg soma. Ja hoću da molim, a ne znam kako. Palim kandilo, pa gledam ikonu. Brzo me zabole oči. Lasica odnese još dva pileta. Celu kuću sam prevrnula da nađem urok. Reko’, možda ga Živka podmetnula, možda nisam lepo istresla posteljinu. Što ovo?
Rat je daleko, ovde je samo blato, što nam traže ovo?
Pita me komšija: Maro, znaš li ti šta tamo rade?
Kažem: ne znam i ne zanima me. Moja je kuća i oko kuće. Nasmeja se.
„U pravu si ti. Mi ovde gledamo svoja posla. Mamu im njihovu.”
Crni jug. Ne mogu da spavam, sve me nešto pritiska, ko da mi čuči na stomaku. U dvorištu samo zrikavci, a i oni, jedva. Mesec sam ispratila i evo, sviće.
Čujem nešto šuška. Reko’, nećeš!
Uzmem sekiru, začudo laka, pa potrčim.
„Ti da mi daviš piliće! Je li?! Ne dam!”
Udari’ je po sred stomaka. Ispusti krik, zapara vazduh, pa umre.
„Pi-pi-pi, pi-pi-pi.”
Ama, krivo mi. Stvor, hoće da jede, ko svi. Al’ što moje piliće? Sednem na panj i udri u plač, a ne znam zašto. Na trenutak mi se učini, ko da mi je sin na zemlji, tako krvav, a oči mu ovolike. Bar da mu zaklope oči, crnom, ne može krv da gleda.
Aleksandra Jovanović
Aleksandra Jovanović, rođena 23.07.1996. godine, scenaristkinja, dramaturškinja i pjesnikinja, diplomirala je i magistrirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Trenutno je na doktorskim studijama na Fakultetu dramskih umetnosti.
ažurirano: 14/09/21
